„Marš mira je nešto što mi djeca boraca Srebrenice sa ponosom trebamo preuzeti kada preživjeli genocida više ne budu mogli hodati ovim putem. Mi to treba da naslijedimo i vodimo kako bi održali tradiciju, da se ne bi zaboravilo to što se desilo u Srebrenici i Podrinju tokom rata“, kaže Damir Cvrk koji je na trodnevni pešački pohod, koji je ove godine održan po dvadeseti put, došao iz Švedske gde danas živi. On je vođa grupe od 247 mladih čiji su očevi bili borci Srebrenice i došli su sa svih strana sveta, od Australije, Amerike i brojnih evropskih zemalja.

Marš mira se održava u okviru obeležavanja godišnjice genocida nad Bošnjacima u Srebrenici i njenoj okolini. To je pešački pohod u dužini od oko 100 kilometara puta kroz teško prohodne šumovite, brdsko-planinske predele sa mnogobrojnim potocima i manjim rekama. Tim putem su u julu '95. godine Bošnjaci iz Srebrenice pokušavali da se probiju ka Tuzli i Kladnju, do teritorija koje su bile pod kontrolom Armije BiH. Mnogi od njih na tom putu su ubijeni, a ovaj pohod u kojem svake godine učestvuje po nekoliko hiljada mladih, starih, žena i dece iz celog sveta održava se sa ciljem odavanja počasti žrtvama genocida.

Želja za više informacija o tome šta se dogodilo

Sa Damirom u toj grupi dece boraca Srebrenice je i Lejla Delić koja je došla iz Londona gde danas živi: „Ja sam osnovala grupu ’Djeca boraca Srebrenice’ i na Maršu smo već treći put. Ja sam dijete „Zlatnog ljiljana“ (najveće ratno priznanje Armije BiH, prim.aut). Moj otac je prošao ovim putem i hvala Bogu ostao živ“, kaže s ponosom u glasu Lejla i nastavlja: „Meni je teško kada čujem priče preživjelih, a mogu misliti koliko teško je onoj djeci čiji roditelji nisu preživjeli na ovom ’putu smrti’. Smatram da je naša dužnost kao druge generacije da nastavimo i prenosimo tu priču o genocidu koji nam se desio, jer evo ja živim u Londonu, a mnogi moji vršnjaci tamo ne znaju ni gdje je Bosna, a kamo li šta se ovdje dešavalo tokom rata“, kaže Lejla.

Amina Jusufović je iz Janje, ima 18 godina i 12-ti put je na Maršu mira: „Kada sam imala tri godine doveli su me roditelji. Želja da što više saznam se sa godinama budila u meni i zato stalno dolazim. Taj prvi put su me više nosili, mada sam i sama hodala i kasnije, svake godine prolazim ovaj put jer to je najmanje što mogu učiniti da iskažem poštovanje žrtvama genocida“, kaže Amina.

Na naše pitanje šta na nju ostavlja najveći utisak tokom ovih pešačenja, ona kaže: „Sve ono što čujem u pričama preživjelih, jer svaka priča ima svoju težinu. Priče djece čiji su najbliži ubijeni su posebno teške i ostavljaju utisak na mene tako da mi duša i srce teži da se svake godine vraćam ovdje“, kaže Amina Jusufović.

Damir Cvrk, vođa ove grupe dece čiji su očevi bili borci Srebrenice, kaže da sumnja da se u svetu zna dovoljno o tome šta se desilo u Srebrenicu tokom jula 1995. godine: „Mislim da ni mnogi Bošnjaci što žive u Bosni ne znaju dovoljno šta se dešavalo u Srebrenici, a kamo li u Evropi ili svijetu. Mi mladi moramo forsirati da se poslije priznanja genocida u Srebrenici, ratna dešavanja u Bosni i Hercegovini uvedu u časove historije u školama, da se o tome govori kao što se govori o Holokaustu nad Jevrejima kako bi čitav svijet saznao šta se je ovdje dešavalo“, kaže Damir Cvrk.

Porodično na Marš mira

U koloni su i cele porodice. Među njima je i porodica Mehmetovići iz Sarajeva, otac majka i dva sina. Mlađi Ahmed ima 10 godina. On kaže da se nije umorio od pešačanja: „Došao sam da odam počast ubijenima na ovom put i mislim da ću doći opet. Bilo je naporno, ali prošlo je“, kaže ovaj desetogodišnji Sarajlija.

Njegov brat Adrijan ima 18 godina i prvi put ja na Maršu mira: „Krenuli smo ’u paketu’ cijela porodica, ovo nam je prvi put. Nije nimalo lahko pješačiti po ovoj vrućini, ali ako imaš volju uz pomoć Alaha sve se izdura, što bi se reklo.“ Adrijan kaže da su mu posebno upečatljive bile strašne priče preživelih, koji su ovim putem prošli 1995. godine.

A među hiljadama učesnika Marša mira su upravo i oni koji su preživeli genocid u Srebrenici. Jedan od njih je i legendarni Ramo Kadrić, o kojem je DW već pisao. On je ovim putem prošao ratne 1995. godine. Iako je u poodmaklim godinama, u ratu je dva puta ranjavan, teško se kreće, on se ne predaje i do sada je učestvovao na svakom Maršu mira: „Idem i ići ću dok god mogu hodati. Teško je jer svaki put osim fizičkih napora ja ponovo proživljavam sve ono što se na ovom putu dešavalo tog jula. Vidim ponovo u sjećanju ljude koji su zauvijek ostali u ovim šumama... Teško jeste, ali sa tim moramo živjeti i nikada zaboraviti kako se to više nikada i nikome ne bi deslilo“, kaže Ramo.

U tri etape, tri dana pohoda od 8. do 10. jula učesnici prelaze između 25 i 30 kilometara, a na mestima noćenja u kampovima se održavaju kraći istorijski časovi.

Druga kolona, sa znatno manje učesnika, 9. jula krenula je iz pravca Žepe. Ove godine u toj koloni je bilo 120 učesnika i u Potočare je došla u isto vreme kada i glavna kolona iz pravca Nezuka.

Obe kolone učesnika Marša mira su u Memorijalni centar Potočare stigle sinoć, dan uoči komemoracije i kolektivne dženaze-namaza na kojoj će ove godine biti ukopani posmrtni ostaci još 14 žrtava genocida.