Slučaj nemačke novinarke koja se susrela sa seksizmom i lascivnim primedbama na račun svog izgleda, a koje je izrekao jedan vremešni političar (Rajner Briderle iz stranke liberala), bi se, vrlo verovatno, mogao preslikati na bilo koje društvo na svetu. Ipak, različite zemlje imaju različit stepen tolerancije na takve situacije, a on u velikoj meri zavisi od razvijenosti svesti samih žrtava seksističkih ispada. Seksualno uznemiravanje je i hrvatska svakodnevica u kojoj žrtve često i ne shvataju da su žrtve, a i kada shvate, gotovo nikada ne žele da o tome govore javno; prvenstveno jer ne žele da se zameraju onima koji imaju moć.

Da je Hrvatska plodno tlo za seksizam, potvrđuje i aktivistkinja za ljudska prava Sanja Sarnavka, čak i kada se čini da je učinjeno sve kako bi svi shvatili šta je to rodna ravnopravnost. „Sada imate situaciju da nakon svih konvencija koje smo potpisali, Katolička crkva poručuje da ne želi 'nikakvu rodnu ideologiju', a to znači da se žene guraju nazad“, priča Sarnavka za Dojče vele. Ona dodaje da se, s druge strane, svakodnevno, na veoma različite načine govori o ženama i muškarcima i da je još uvek žena u medijima prvenstveno telo i izgled, uprkos ženama na visokim mestima u hrvatskoj politici.

Seksista u pokretu

Iz razgovora sa hrvatskim novinarkama možemo zaključiti da su seksizam najčešće osetile od svojih kolega i nadređenih, iako je bilo slučajeva kada bi političar kradom gurnuo u džep novinarki svoj privatan broj telefona ili bi ministar izjavio novinarki koja ga je intervjuisala da ima „glas za rad na vrućoj liniji“.

„Bila sam žrtva vlasnika medija u kojem sam radila. Ne bi prošao ni jedan dan bez ispitivanja o seksualnom životu. Govorio bi mi da veoma lepo izgledam i da je to sigurno zbog toga što sinoć vodila ljubav. Masirao bi me bez pitanja. Samo bi se prišunjao iza leđa i počeo“, priča nam iskusna urednica i novinarka koju ćemo, za potrebe ove priče, nazvati Sandra. Ona posebno pamti jednu epizodu u kojoj je kao urednica trebalo da održi prezentaciju poslovnim partnerima, mahom uglednim i moćnim poslovnim ljudima. „Šef me je predstavio kao 'najdražu urednicu', i da, osim što sam pametna, imam i najbolje noge u redakciji“, priseća se Sandra koja svog bivšeg šefa naziva „seksistom u pokretu“.

Druga koleginica, takođe iskusna novinarka i urednica, koju ćemo nazvati Danijela, priča da je od nadređenog kolege često doživljavala neugodne primedbe na račun ženske fiziologije ili „nedostatka seksa“. „Nismo se preterano time zamarale. U redakciji se jednostavno tako razgovaralo. Razbesnelo me je tek kada je glavni urednik saopštio da smatra da je dobro da, nakon duge vladavine žena, na čelo redakcije u kojoj sam radila konačno dolazi muškarac“, priča Danijela za DW.

Neke žene očekuju zviždanje

I aktivistkinja Sarnavka potvrđuje da je seksizam stvar hrvatske kulture i tradicije, jer još uvek ni same žene ne razumeju šta znači zviždanje na cesti ili dobacivanje na radnom mestu, a muškarcima odgovara takav način komunikacije. „Neke su žene nesrećne ako im ne dobacuju ili čak ako ih ne pljesnu po stražnjici, jer to shvataju kao da nisu dovoljno seksipilne. Nažalost, žene koje insistiraju na drugačijim odnosima, još uvek su u manjini. S druge strane, čak se i u sudskim presudama češće traži krivica i odgovornost silovane žene, nego da se razume da žensko 'ne' znači 'ne' pa makar ona hodala i gola po ulici“, kaže Sarnavka. Ona objašnjava da njeno insistiranje na rodnoj ravnopravnosti ne znači da privatno ne voli i viceve koji govore o seksizmu, ali smatra da je krajnje vreme za promenu u načinu komunikacije u javnom prostoru.

I žene mogu da budu nasilne

I treća koleginica s kojom smo razgovarali, Dijana, kaže da su seksizmi koje je doživela sasvim uobičajeni. Od „šaljivih“, iritantnih dobacivanja u redakciji, do komentara osoba koje je intervjuisala. „Daleko od toga da bi svi trebalo da sedimo za računarima kao suve šljive, ali mislim da je svima itekako jasno da pri komentarisanju ženskih atributa treba da postoji granica“, kaže Dijana koja je najveći seksizam doživjela od nadređene žene. „Urednica je čula da sam za vreme dežurstva tadašnjem dečku objašnjavala kako skuvati testeninu. Okrenula se ka svojoj nadređenoj i, budući da sam tada bila 'mlada nada', rekla da sada mogu da budu sigurne da moja karijera neće daleko. Taj stav da profesionalnost i kvalitet u novinarstvu i bilo kakav porodični život, tada samo u asocijativnoj naznaci, za ženu ne idu zajedno, odmah mi je izazvao grč u želucu. Takav seksizam smatram najopasnijim, jer oni koji ga sprovode smatraju da su njihove reakcije korektne i društveno ukorenjene“, objašnjava Dijana koja je svedočila i slučaju kada kolega nije dobio unapređenje s obrazloženjem: „neće muškarac da nam vodi lajfstajl rubriku“.

Da seksizam zapravo govori o odnosima moći, i da nasilnici mogu da budu i žene, aktivistkinja Sanja Sarnavka ilustruje nedavnom epizodom iz javnog političkog života kada je potpredsednica Vlade Vesna Pusić o jednom državnom zvaničniku rekla da je „tog malog odavno trebalo otpustiti“. Sarnavka objašnjava da je u toj situaciji pol naglo prestao da bude bitan, jer se Pusić domogla pozicije moći i sada o drugima može da govori na onaj način na koji muškarci najčešće govore o ženama, ali to ne osećaju kao neravnopravnost. Situacija je tim gora što je sama Vesna Pusić svojevremeno bila žrtva najgoreg seksizma izrečenog tokom saborske rasprave. Naime, tada joj je jedan demohrišćanski poslanik poručio da je „bog nije stvorio za mudraca, nego za madraca“.

Seksizam čije su žrtve muškarci tako zavisi od broja moćnih žena. Pokazalo se da žene na moćnim pozicijama preuzimaju „mačo“ stil, odnosno da vrlo dobro znaju da imaju mogućnost da nekoga povrede i omalovaže. „Onda se razobliči ono što se nama ne veruje, a to je da je količina žrtava nasilja kojeg sprovode žene i količina seksizama u kojima su žene mnogo češće žrtve, indikator toga ko ima moć u društvu i ko sebi može da dopusti takve stvari“, zaključuje Sarnavka.

Autor: Siniša Bogdanić, Zagreb
Odgovorni urednik: Ivan Đerković