Kada se Mario Relig sa 17 godina zaljubio u muškarca iz Zapadnog Berlina, između njih je stajao Berlinski zid. Njegov prijatelj je doduše mogao da ga posećuje u DDR-u. Ali Ministarstvo državne bezbednosti - Štazi- je njih dvojicu držalo na oku. Od Religa je traženo da špijunira tog muškarca kako bi mogao da bude ucenjen. Kada je pritisak postao prevelik, mladi Istočni Berlinac pokušao je da pobegne preko Bugarske. Uhvaćen je i završio u zatvoru Štazija. Bila je 1987. godina.

Relig je svoju priču ispričao tokom posete predsednice BundestagaJulije Klekner (CDU) Memorijalnom centru Hoenšenhauzen, uoči 65. godišnjice izgradnje Zida 13. avgusta 1961. godine.

Sam Berlinski zid gotovo je bez traga nestao nakon što ga je mirna revolucija u DDR-u 1989. godine srušila. U centru grada danas se mogu videti još samo njegovi fragmenti, kao i živopisno oslikana galerija u četvrti Fridrihshajnu.

Ovde, međutim, u senci osmatračnica ovog sivobraonog zatvorskog kompleksa, DDR i dalje deluje veoma opipljivo. „Za građane DDR-a Zid je bio zatvor od betona", kaže Klekner.

„Niko nema nameru..."

Rukovodstvo DDR-a pod Valterom Ulbrihtom zaista je počelo da gradi Zid kako bi zaustavilo egzodus.

Prema podacima Fondacije Berlinski zid, između osnivanja države 1949. i avgusta 1961. godine DDR je napustilo čak četiri miliona ljudi. Granica prema Saveznoj Republici Nemačkoj bila je zatvorena još 1952. godine. Ali prelazi između četiri sektora podeljenog Berlina ostali su rupa u sistemu. Samo od 1. do 13. avgusta 1961. godine tim putem je zemlju napustilo 47.000 Istočnih Nemaca, tražeći na Zapadu slobodu ili blagostanje. Oni su time pravili rupe u DDR-u.

Leta 1961. je već bilo jasno da tako neće moći još dugo. U junu te godine, novinarka „Frankfurter Rundšaua" pitala je Ulbrihta da li se planira „državna granica" kod Brandenburške kapije. On je to odbacio: „Niko nema nameru da podigne zid." Dva meseca kasnije ipak je došlo do toga.

155 kilometara

U ranim jutarnjim satima 13. avgusta vojnici i građevinske jedinice, po nalogu vrha SED-a, počeli su da blokiraju granicu sovjetskog sektora komadima asfalta, kockama i betonskim stubovima. Bio je to početak zida koji će na kraju biti dug 155 kilometara.

„Istočni Berlin zatvoren“, glasio je naslov vanrednog izdanja zapadnoberlinskog lista „Morgenpost“. A Vili Brant, gradonačelnik Zapadnog Berlina, izabrao je drastično poređenje za granične objekte:

„To znači da se kroz sredinu Berlina ne povlači samo neka vrsta državne granice, već pregradni zid koncentracionog logora.“

Jedinstvena socijalistička partija DDR, SED, je govorila o „antifašističkom zaštitnom bedemu“. Član Centralnog komiteta Horst Zinderman, priznao je, međutim, 1990. godine da je cilj bio da se ljudi zadrže u državi: „Nismo želeli da iskrvarimo, želeli smo da očuvamo antifašističko-demokratski poredak koji je postojao u DDR-u.“

Podela i dalje traje

Šta ova prekretnica znači više od šest decenija kasnije, gotovo 36 godina nakon kraja DDR-a?

Poverenica savezne vlade za Istočnu Nemačku Elizabet Kajzer, rođena 1987. u Geri, podseća na nešto što je danas mnogima gotovo nezamislivo: rizikovati život da bi se napustila sopstvena zemlja.

„Šta je to zaista značilo - meni je to veoma upečatljivo“, kaže političarka SPD u razgovoru za Nemačku novinsku agenciju. Bodljikava žica, osmatračnice, jedinice sa psima, pucnji: samo za Berlin Fondacija Berlinski zid navodi 140 smrtnih slučajeva povezanih sa graničnim režimom DDR-a. Smatra se da su pokušaji bekstva iz DDR koštali života 915 ljudi.

Drugi aspekt koji Kajzer ističe jeste to što podela i danas ostavlja posledice, jer su se oba dela Nemačke decenijama razvijala različito. Prihodi, kolektivni ugovori, penzije - sve je to i danas na istoku Nemačke na nižem nivou, dok je nezaposlenost viša. Nedostaje i civilno društvo sa snažnom finansijskom osnovom, kao i velike strukture organizacija socijalne zaštite, crkava ili kompanija. „Sve su to posledice te podele koju je Zid učinio vidljivom i trajnom“, kaže poverenica za Istočnu Nemačku.

Istok i Zapad, podeljeno sećanje

I osvrt na DDR ponekad izgleda različito: na Istoku deluje složenije i manje kategorično. To, na primer, pokazuje istraživanje agencije Forsa sprovedeno 2025. godine među oko 1.643 stanovnika Berlina.

Od ispitanika koji su do 1990. živeli na Zapadu, njih 52 odsto ocenilo je DDR kao diktaturu. Među onima sa Istoka tu ocenu je izreklo samo njih 38 odsto. Čak 29 odsto ispitanih Istočnih Berlinaca videlo je DDR i kao „orijentisanu prema ljudima“ ili „brižnu“; među Zapadnim Berlinčanima tako je mislilo svega četiri odsto.

Nedavno se kabaretski umetnik Uve Štajmle našalio tako što je na jednom skupu AfD zapevao himnu DDR-a. Organizacija levičarske omladine Solid hvalila je bivšeg šefa države Eriha Honekera. Osnivačica BSW Sara Vagenkneht u predizbornim govorima rado ističe da je današnje vreme podseća na poslednju fazu DDR. Sve je to prisutno u političkom diskursu 2026. godine.

„Ulepšavanje prošlosti je opasno"

To ljuti poverenicu za žrtve SED Evelin Cupke. „Što je DDR dalje iza nas, to navodno postaje lepša“, kaže bivša aktivistkinja za građanska prava u DDR-u za dpa. „Nostalgija u privatnom životu može biti razumljiva. Političko ulepšavanje diktature je opasno.“

Direktorka Fondacije za suočavanje sa diktaturom SED Ana Kaminski vidi stvari slično. Za nju je 13. avgust podsećanje na „pogubne posledice te diktature po privredu, društvo i političku kulturu, sa kojima se ujedinjena Nemačka i danas bori“.

Mario Relig, koji je zbog pokušaja bekstva 1987. godine četiri meseca proveo u samici zatvora Štazija u Hoenšenhauzenu, to sećanje nosi u sebi svakodnevno. Tamo su tada stražari noću kroz otvor na vratima ćelije proveravali da li zatvorenici spavaju na leđima, kako je bilo propisano. Okretanje je bilo strogo zabranjeno. I danas se ponekad probudi prestravljen kada kod kuće, u sopstvenom krevetu, legne na bok, priča ovaj 58-godišnjak.

„Kada danas čujete da već imamo DDR 2.0, to je ruganje ljudima koji su nekada bili progonjeni, jednostavno morate to tako reći“, kaže Relig. To relativizovanje nepravde ga plaši.