Kao da je došla iz nekog drugog vremena: Esti stoji ispod stare vrbe na obali jezera Vanze u Berlinu. Svuda oko nje su oskudno odeveni ljudi, nasmejani, neopterećeni. Ali, Esti je ozbiljna, zamišljena, a njena bluza propisno zakopčana. U čednoj vunenoj suknji i hulahopkama – uprkos letnjoj žegi. Nema peškir ni kupaći kostim, tako nešto ni ne poseduje. Jer, Ester, koju zovu Esti, odrasla je u hermetičnoj ultraortodoksnoj hasidskoj zajednici u Njujorku, u tamošnjem kvartu Vilijamsburg.

Sa 17 godina prisiljena je da stupi u dogovoreni brak sa stidljivim mladićem s kojim je vrlo brzo trebalo da dobije decu. Ali, polni odnos je za Esti bio bolan, pa je izostala i željena trudnoća. A pritisak porodice je rastao. Sve do trenutka dok Esti više nije mogla da izdrži i beži za Berlin – u novi život, u neizvesnu budućnost. I sada stoji tu, među opuštenim kupačima na obali Vanzea.

Uvid u nepozanti svet

Autobiografski debitantski roman Debore Feldman, objavljen u Sjedinjenim Državama 2012. godine, već prvog dana je dospeo na listu bestselera. Autorki je pošlo za rukom da pruži višestruki uvid u jedan, do sada, prilično nepoznati svet; svakodnevicu ultraortodoksne jevrejske zajednice Satmara, prožetu pravilima, ritualima i zakonima koji se ne dovode u pitanje. I i ispriča autentičnu priču o samoslobađanju.

„Jevreji dinastije Satmar“, priča Debora Feldman, „su pripadnici hasidske zajednice koja potiče iz rumunskog grada Satu Mare (mađarski Satmar koji je nekada pripadao mađarskom kraljevstvu prim. red). Nju čine mahom oni koji su preživeli Holokaust, i koji su zajednicu osnovali nakon Drugog svetskog rata u Njujorku. Oni su želeli, tako je to opisano u romanu, da ponovo ojačaju sopstvene redove i da sve one koji su ubijeni u Holokasutu zamene sa što većim brojem dece.

Svet iz kojeg potiče, Debora Feldman opisuje nežnim rečima. Ali, ipak ne krije koliko je trpela zbog strogih verskih pravila. Nije mogla da bude ono što je htela, niti je ikada dobila priliku da istraži sopstveno ja. Kao žena, bila je lišena mnogih prava. Glavu su joj obrijali i nosila je, kao i sve udate žene, periku.

Potajno je počela da studira i piše. Na kraju je ostalo samo da prekine sa svime. Mlada žena ostavlja muža, porodicu i versku zajednicu. Odlazi u Berlin. Slobodu i samoopredeljenje, za kojima je toliko žeznula, autorka je uistinu pronašla – takođe zahvaljujući i svetskom uspehu romana „Neortodoksna“. Sve izgleda kao čudo.

Uspešna ekranizacija

Nemačka glumica i rediteljka, Marija Šrader uradila je ekranizaciju romana „Neortodoksna“ za američki Netfliks kao mini-seriju iz četiri dela. Ona je sebi dozvolila i rediteljsku slobodu da u nekim delovima odstupi od originala. Njujorški deo priče veoma je usko povezan s knjigom, dok su berlinski deo scenaristikinje Ana Vinger i Aleksa Karloniska prilično slobodno osmislile. Priča ne teče hronološki, u seriji se veoma vešto prepliću osvrti na Estin život u Njujorku sa njenim samopronalaženjem u Berlinu.

Na jednoj strani je stroga verska, patrijarhlana hasidska zajednica u Njujorku, u kojoj se mahom govori jidiš, a na drugom multikulturalni i kreativni Berlin današnjice. To su dva dijametralno suprotna sveta i podjednako su zastupljena u seriji.

U dodatku četvrtog nastavka se pokazuje koliko se osetljivo filmski tim prbližio toj zajednici. Tu su prethodile dve posete zajednici, mnogi razgovori s verskim vođama. Jedan poznavalac jidiša bio je u najužem timu, čak je i igrao jednog rabina. Mnogi ljudi koji su stajali ispred ili iza kamere potiču iz te zajednice.

Marija Šrader priča da, „unutar te zajednice, koja samo u Njujorku broji više stotina hiljada ljudi, postoje naravno različiti životni putevi i različita stanja ljudskog zadovoljstva i nezadovoljstva“. I ona ni za živu glavu neće da kaže da bi takav način života trebalo osuđivati.

„Ja sam tamo takođe upoznala veoma srećne ljude. A za nas je uvek bilo važno da razumemo: Zašto baš Esti? Zašto ona ima te probleme, a drugi nemaju“, kaže rediteljka Šrader.

Oslobođenje u Berlinu

Esti, kojoj je još kao detetu ponavljano da je drugačija. Esti, koja postavlja pitanja, koja želi da zna i ima dar koji baš i nije odgovarajući za jednu hasidsku ženu: ona je, naime, veoma muzikalna i tajno uzima časove klavira (autorka Debora Feldman to nije). Slučaj je hteo da u Berlin dođe zajedno s međunardonim orkestrom mladih muzičkih talenata. A ona nije mogla da bude šarenija: Jevreji, hrišćani, muslimani, gejevi, heteroseksualci… Svi oni sviraju zajedno, sviraju nemačku kalsičnu muziku.I to je moguće, kao što je u Berlinu mnogo toga moguće.

Ti mladi muzičari na jezero Vanze odvode i Esti, između ostalog i zato da bi joj stavili do znanja da je jezero samo jezero, i to bez obzira što je u januaru 1942. u jednoj od vili na obali prekoputa dogovoreno „Konačno rešenje jevrejskog pitanja“.

A Esti, koju maestralno igra izraelska glumica Šira Has, polako svlači hulahopke, stid nedozvoljava više, i polako ulazi u vodu. Po prvi put se kupa na javnom mestu. A onda steže srce i skida periku. Skida periku i smeje se zabacujući kratko ošišanu glavu unazad. Oslobođenje je počelo.

Esti je krenula u novi život, proba novu slobodu, sumnja, posrće. Uvek iznova se suočava s prošlošću. Ali, ne odustaje, bori se i na kraju trijumfuje. Serija „Neortodoksna“ i zabavlja i uznemirava. I tera na razmišljanje.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android