S laktovima na stolu i licem zaronjenim u šake, plače. Stalno skida i vraća naočare, stavlja ruku na čelo kao da ga boli glava. Selimov J. je umoran i očajan. On i supruga Mirza nedeljama ne spavaju kako treba - od straha da će noću doći policija da ih deportuje.

Pre samo tri dana porodica je čula da postoji deportacioni let za Severnu Makedoniju. Brinuli su cele noći, jer se tada dešava većina deportacija.

Ovaj 43-godišnjak kaže da više ne zna šta da radi. Selimov je Makedonac, a njegova žena je Romkinja Makedonka - to znači da su i njegova deca Romi. Zbog toga im u Severnoj Makedoniji prete diskriminacija i rasistički napadi.

Trauma, strah, depresija

Nalazimo se u porodičnom privremenom domu na periferiji Braunšvajga. Prihvatilište za izbeglice. Sedimo u prostoriji od oko trinaest kvadrata: kuhinja, dnevni boravak i dečija soba u jednom. Nije to topao dom, sve je jednostavno, bez fotografija, bez ličnih stvari. Sve liči na tranziciju.

Oprezni smo, uzdržani. Mirza prvo nije htela da razgovara sa nama. Rekla je da psihički ne može, da se stidi i da se plaši počinilaca. Onda je pristala, pod uslovom da to bude anonimno. Ali kada smo došli, sa nama prvo razgovara samo njen muž. Tek posle nekoliko sati Mirza nam ukazuje poverenje.

„Pre nekoliko dana nisam imala snage ni da kuvam, niti da brinem o deci. Sve poslove je preuzeo moj muž.“

Mirza je tek pre nekoliko sedmica puštena sa psihijatrije - lekari su joj dijagnostifikovali tešku depresiju i posttraumatski stresni poremećaj.

Kada Mirza priča šta su joj uradili, ne plače, ne pokazuje jake emocije. Sasvim drugačija od muža. Mirza deluje tužno, ali i rezignirano, gotovo odsutno. Uzima lekove protiv depresije.

Surov čin i njegove posledice

Mirza nam priča kako su joj nasilnici upali u kuću. Muž nije bio kod kuće. Pretukli su je, urinirali joj po licu, pokušali da je siluju. Sve pred očima četvorogodišnje ćerke Jasmine i sedmogodišnjeg sina Jonuza. Na ulici se čulo Mirzno vrištanje. Došle su komšije i sprečile silovanje.

Selimov i Mirza su otišli ​​u policiju. Poznavali su počinioce, bili su iz njihovog komšiluka. Često su vređali Mirzu, vikali za njom: „Ciganko!“

Selimov i Mirza su hteli da podnesu prijavu, ali je policija odbila da je prihvati. Umesto da im pomogne, policija je obavestila počinioce. Mirza pokriva lice rukama, duboko udahne i ponovo pušta ruke da padaju. Posle toga, više nije mogla da spava u svojoj kući. Porodica je otišla kod rođaka.

Ono što će Mirza saznati tek u Nemačkoj: deset dana nakon napada, počinioci su joj zapalili kuću. Izgorela je do temelja. Selimov nam pokazuje video snimke i slike onoga što je nekada bila njihova kuća. Više se ne prepoznaje ni komad nameštaja, nema slika, nema igračaka: samo čađavi zidovi, razbijeni prozori, srušeni plafoni.

Selimov je ponovo otišao u policiju, ali - opet ništa. Do tada je Mirza već tri puta pokušala da izvrši samoubistvo. Selimov nije smeo da joj kaže za požar. Prodao je poslednje što su imali - auto - podigao nova lična dokumenta i sa celom porodicom pobegao u Nemačku.

Male šanse za azil

Mlađa ćerka Jasmina trči kroz dnevnu sobu i lepi nam šarene nalepnice na ruke i šake: slonovi i jednorozi. Selimov klimne glavom u pravcu spavaće sobe i kaže: „Vidite, on samo leži, skoro uopšte se ne igra. Mala se ne seća toliko, ali moj sin ima još mnogo strahova.“

Sedmogodišnji Jonuz leži u krevetu i nešto gleda na mobilnom telefonu svojih roditelja. Mreža za traumatizovane izbeglice Donje Saksonije e.V. i njemu je dijagnostifikovala posttraumatski stresni poremećaj. Otac Selimov takođe pati od teškog psihičkog stresa i anksioznosti.

Upravni sud u Osnabriku, koji odlučuje o njihovim zahtevima za azil, kaže da pristup medicinskoj nezi u Severnoj Makedoniji nije problematičan. Mirza zna da nije tako. „Celog života su me tretirali kao građanina drugog reda jer sam Romkinja.“

Mirza to zna od detinjstva: ode kod lekara koji je ne shvata ozbiljno ili je uopšte ne leči. To što policija ne reaguje na napade na Rome za njih nije ništa novo. U školi su njenu decu vređali nazivajući ih „Ciganima“, drugovi iz razreda su ih tukli. Nastavnici nisu intervenisali. Romska populacija ima male šanse da nađe posao, kaže ona.

Ipak, Severna Makedonija se smatra „sigurnom zemljom porekla“. Konkretno, to znači da se teška diskriminacija romske populacije ne prepoznaje, a zahtevi za azil se najčešće odbijaju.

Ipak, porodica J. pokušava da dokaže diskriminaciju. Ali severnomakedonska policija nikada nije započela istragu, tako da ima malo dokaza. Porodica je počinioce navela poimence i dostavila fotografije i video zapise zapaljene kuće, međutim, Upravni sud u Osnabriku je odgovorio da se ne može utvrditi ni vreme ni mesto nastanka tih snimaka.

Nije izolovan slučaj

Udruženje „Romski centar Getingen“ i politička grupa „No Lager“ podržavaju porodicu - dostavili su izveštaje o diskriminaciji romske populacije u Severnoj Makedoniji. Ipak, sud je presudio da čak i da su napadi na Mirzu bili tačni, nije reč o strukturnom progonu već o krivičnoj nepravdi. To što policija nije reagovala je - izolovan slučaj.

Nezavisna komisija za anticiganizam koju je osnovala nemačka Vlada pokazuje da Mirzina iskustva nisu izolovani slučajevi. Komisija je u poslednje dve godine ispitivala situaciju u kojoj se nalaze Sinti i Romi. U svom izveštaju ona navodi da su Romi u državama bivše Jugoslavije izloženi „masivnoj rasističkoj diskriminaciji i tim povezanom socijalnom i ekonomskom izolacijom“. Često nemaju pristup tržištu rada i stanova, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, a u nekim slučajevima čak ni čistoj vodi za piće. Države su pritom često deo strukturne diskriminacije i ne štite romsku populaciju.

Mirza nas gleda ozbiljno, kaže povratak nije opcija, ubiće se ako je deportuju. U sudskim dokumentima porodice, psihijatar potvrđuje da bi deportacija mogla dovesti do još jednog pokušaja samoubistva.

Izlazimo, šetamo malo ulicom, kroz industrijsku zonu gde se nalazi sklonište za izbeglice. Mirza pokazuje na raskrsnicu. Njen sin ide u školu samo deset minuta odavde. To je prvi put tog dana da vidimo Mirzu kako se smeši.

„Moj sin je veoma srećan ovde u školi. Ovde u Nemačkoj su nastavnici veoma ljubazni.“

Prošle nedelje mu je bio rođendan. Dobio je poklon od škole i ceo razred mu je pevao. Tipičan rođendan u školi za decu u Nemačkoj. Za Mirzu i njenu porodicu to je bilo nešto posebno, jer su im deca bila marginalizovana u školama Severnoj Makedoniji. „Bio je tako srećan tog dana. Moja deca treba da budu srećna, da im je dobro.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.