Sada, nakon što je postignut kompromis u sporu oko imena, uhvatio sam sebe kako proveravam da li komšinica i dalje trese čaršav preko terase, da li pešaci i dalje moraju da prave golmanske parade kako bi izbegli nervozne skopske vozače, da li redovi ispred šaltera i dalje liče na grupni seks... Čoveče, sve mi izgleda isto. Dobro je, identitet ćemo izgleda da zadržimo.
Šalu na stranu, ali ja sam još uvek u blagoj neverici zbog činjenice da smo, bez Trećeg svetskog rata, a posle više od dve decenije, uspeli da postignemo kompromis po tom suštinskom pitanju. Zato smatram da je veoma važno da se na pravi način orijentišemo na taj projekat, jedan od najvažnijih od osamostaljivanja, i da sagledamo izazove koji nas očekuju. A sve to da ne bismo bili prisiljeni da problem rešavamo ponovo.
Identitet
Najpre da sagledamo samo rešenje. Kompromis se u suštini čini jasnim i jednostavnim: mi dobijamo identitet, a dajemo opseg (opseg korišćenja imena, što podrazumeva i ustavne promene). Grčka dobija ergo omnes, a priznaje da postoji makedonski identitet: jezik, nacija, kultura, nasleđe itd. Za svaku od tih tačaka postoje male varijacije, neophodne, čini se, zbog političke situacije u dvema zemljama. Ali pojednostavljeno, to su konture dogovora.
Ah da, dobijamo i NATO i EU, postupno kako je to već predviđeno ugovorom. Ah da, i ime nam se ne piše spojeno. I makedonski jezik se prevodi kao što smo tražili. I makedonska nacija se prevodi kao što smo tražili. I priče da je Grčka tražila da nema ni pomena od termina „makedonski“ nisu bile tačne. A uporne tvrdnje pregovarača da će zaštititi identitet jesu bile tačne. Dakle, za početak, čini mi se da je korist veća od žrtve.
Nema imena „za kod kuće“
Poruka međunarodne zajednice koja je u celini stala iza dogovora glasi: ako prihvatate promene, prigrlite ih, nemojte da se nećkate, ne insistirajte na rešenju koje ostavlja nekakav prostor, uzaludno vam je da se nadate da ćete nekada da se „vratite na svoje“, nemojte svet ostavljati u dilemi da li je ovaj dogovor za vas trajan i neopoziv, odnosno da li ga shvatate ozbiljno. I još da razjasnimo u vezi onih priča o dvostrukoj formuli: lažna je ona mantra da ćemo, ukoliko zadržimo staro ime, „za kod kuće“, postići ne znam šta. Ime koje koristi cela planeta, sedam milijardi ljudi – to je pravo ime, a ne ono koje vi koristite „za kod kuće“, u svom malom getu.
I na kraju, protivnici ovog dogovora trebalo bi da se izjasne kakav bi to drugi kompromis (dovoljan da dobijemo identitet) podržali, ako ovaj odbacuju. A to nije lak zadatak. Mislim da je ovo najbolji dil koji smo u datim okolnostima mogli da postignemo. A svakako da je mnogo bolji od bilo koje varijante koju smo do pre dve godine mogli i da sanjamo. Izgubio se strah da će ime „Makedonija“ nestati, da nikakav identitet neće biti prihvaćen i slično. Izbor zato nije: ovaj dogovor ili neki drugi, kako to zamišlja mali Perica. Izbor je: ovaj dogovor ili nikakav. A to nikakav znači povratak na poziciju hemoroida na anusu dupeta sveta. Od te dve alternative, ja biram ovaj dogovor.
Makedonija se promenila
Zato je relativno tužna bila konferencija za novinare VMRO DPMNE na kojoj su oni pokušali da neophodni kompromis predstave kao kapitulaciju. S obzirom na to da ovaj dogovor na pristojan način zadovoljava i njihove standarde kada je reč o makedonskom identitetu, a da njegovo prihvatanje odjednom otvara vrata EU i NATO, tas na vagi nekako preteže na rešenje. Takvo rešenje biće teško napadati. Zato nisam siguran da VMRO, koja ni u najvlažnijim snovima ne bi mogla ni da se nada ovakvoj poziciji, ne bi to sa dve ruke potpisala i to slavila kao veliku nacionalnu pobedu. Zbog toga nisam siguran da li je na konferenciji za novinare opozicije vladala atmosfera parastosa zbog tuge, straha ili može biti zbog zavisti.
Problematične tačke sporazuma su one u vezi sa njegovom implementacijom: obezbeđivanje političkog konsenzusa, njegova ratifikacija u Sobranju, predsednik Ivanov, referendum. Sve to može biti kamen spoticanja, ali je, po svemu sudeći, globalna slika promenjena. Sve one varijable koje su prethodno bile uzrok kašnjenja, sada su se preokrenule i rade za rešenje. Makedonija se promenila, prekoračila je prag odakle nema nazad. Predsednik Ivanov i opoziciona VMRO imaju izbor: da pređu na tu stranu ili, što je u njihovoj tradiciji, ostanu zaglavljeni u maloj i mračnoj sobi, i odatle vire kroz ključaonicu. Naravno sa Micotakisom, Orbanom, Erdoganom i Putinom. Čini mi se da bi to bila pogrešna strana istorije.
Petar Arsovski je politički analitičar iz Skoplja, redovno piše kolumne za DW-redakciju na makedonskom.