Posledice silovanja po žrtvu su složene, konstatuje Emanuel Pjet na početku kolokvijuma u Parizu. Pjet radi kao lekarka u severnom delu Pariza i istovremeno rukovodi feminističkom organizacijom „Kolektivno protiv silovanja“. Citira rezultate reprezentativne studije iz njenog regiona: devojke i mlade žene odgovarale su na pitanje, da li su na vlastitoj koži doživele nasilje. Analizirano je i njihovo zdravstveno stanje.

Depresija i hronične bolesti

Rezultati su potresni, kaže Emanuel Pjet:„Jedan rezultat studije glasi: ko je pre 16-te godine bio žrtva seksualnog ili telesnog nasilja, tri puta češće pati od hroničnih bolesti nego neko ko nije imao iskustva sa nasiljem. U grupi žrtava, stepen pokušaja samoubistva iznosi najmanje 34 odsto. U normalnom stanovništvu samo 6 odsto. Svaka druga osoba koja je imala iskustva sa nasiljem, pati od teške depresije. Ukratko, iskustvo sa nasiljem kao što je silovanje, deluje vrlo negativno na opšte zdravstveno stanje.

Emanuel Pjet nema posla sa silovanim ženama samo u organizaciji za pružanje pomoć ženama, već i u svojoj ordinaciji. Mnoge su žrtve takozvane posttraumatske smetnje: nesposobne da izađu na kraj sa teškim udarcem sudbine, bez pomoći spolja. „Osamdeset odsto silovanih žena imaju posttraumatske smetnje. Apsolutno je nužno da se to zna u terapeutskim krugovima. Kako bi terapeut ženi koja traži pomoć, mogao da ponudi pravo lečenje.“

Pričaj o tome!

U Holandiji i zemljama severne Evrope ovim ženama se nudi specijalna terapija. Američki psiholg Edna Fao kaže: „Od žena se traži da stalno pričaju, kako su silovane. Slušajući same sebe one jednoga dana uviđaju da taj stravičan doživljaj pripada prošlosti, da je strašan, ali, da je prošao: Na taj način, situacije, mesta o kojima pričaju za njih više ne predstavljaju opasnost.

Autor: Suzane Krause / Mirjana Veljković

Odg. urednik: Dijana Roščić