DW: Da li je spaljivanje lutke koja prikazuje Milorada Pupovca incident, kao što to mnogi mediji predstavljaju, ili je to uobičajeni deo karnevalskog rituala u Hrvatskoj?

Žarko Puhovski: To je mešavina i jednog i drugog. Postoji tradicija karnevala, još iz srednjeg veka, gde se spaljuju oni koji su antipatični mnoštvu u nekoj zajednici. I to su veoma često ljudi koji su u poziciji moći. Kod nas je u ovom trenutku problem u tome što je Pupovac tu u dvostrukoj funkciji. S jedne strane, on je moćnik, veoma ugledan i uticajan član vladajuće koalicije, dakle on je čovek koji je na vlasti.

A istovremeno je on predstavnik manine, i to srpske manjine koja u Hrvatskoj čini samo oko četiri odsto stanovništva, koja je dakle postala politički gotovo irelevantna. A ona se u dobrom delu stanovništva doživljava ne baš sa simpatijama. To ima veze s ratom, ali i s dužom istorijom hrvatsko-srpskih odnosa.

Zato je lako moguće pretpostaviti da je za značajan deo ljudi Pupovac u tom trenutku bio simbol ne baš ljubljenih Srba. A za neku koliko-toliko prosvećenu manjinu bio je simbol dela vlasti na koju su se oni okomili, jer se, recimo, nisu usudili da se okome na nekog važnijeg unutar te vlasti.

Da li je to na karnevalu u Kaštelima – pri čemu se ne radi samo o spaljivanju lukte Pupovca, već i o „igrokazu“ u kojem se na podrugljiv način ponovilo bacanje srpskih vaterpolista u more – simptom neke opšte tendencije zaoštravanja odnosa prema Srbima u Hrvatskoj, čak njihove demonizacije?

Bojim se da jeste. Ja bih rado rekao da je to simbol izrugivanja zajednice samoj sebi, ali predugo živim ovde, da bih u to zaista verovao. Mislim da je veoma malo ljudi koji to tako shvataju. Bojim se da to ipak znači upravo ono što se na prvu loptu i čini: simboliziranje obračuna sa srpskom manjinom.

Pri tom je to potrebno još nešto dodati što je veoma važno: nacionalistička desnica u Hrvatskoj ima veliki i paradoksalan problem – oni i dalje žive u Jugoslaviji. Oni sebe i dalje doživljavaju kao hrvatsku manjinu u Jugoslaviji, naspram srpske većine. A kada im se i kaže: pa sada imamo novu državu u kojoj su Srbi manjina, oni sebe ipak doživljavaju kao da su pod pritiskom iz Beograda. Oni Beograd i dalje smatraju bitnim faktorom, pa onda kao ta hrvatska manjina moraju nekako da se brane. Ako je to u Jugoslaviji i imalo bilo kakve veze s istinom, to sada više nikako ne može biti slučaj.

Ovo spaljivanje lutke Pupovca postala je medijska činjenica u Hrvatskoj, na to reaguju mnogi mediji, prenose Pupovčeve izjave. Da li je to znak otpora, znak neke nešovinističke, građanske Hrvatske?

Ima toga. Ta građanska Hrvatska se međutim odnosi uvek na mali broj ljudi koji su dežurni da protiv takvih stvari protestuju. Sada se to malo proširilo, jer je Pupovac deo vladajuće većine, a ona je zbog pritiska desnice gurnuta malo prema centru. Tako se sada centar brani od desnice, pa onda brane i Pupovca.

Rekli ste da je Pupovac deo sadašnje vlasti i da je poznata politička ličnost. Da li je njegovo delovanje doprinelo da na kraju baš on bude spaljen kao lutka?

On je naprosto dvadeset godina ovde osoba koja inkarnira srpsku manjinu u Hrvatskoj. On je sarađivao i s Tuđmanom i s Račanom i sa svima drugima, a s druge strane i sa Miloševićem i sa Ćosićem i sa Tadićem i sa Vučićem itd. On se naprosto doživljava kao simbol te manjine koja baš nije obljubljena, delom zbog jugoslovenskog iskustva, delom zbog rata, delom zbog naprosto sastavnih elemenata hrvatskog nacionalizma.

A pošto je veoma dugo tu, onda su se stvari za njega toliko vezale da se zapravo ne zna gde prestaje uloga Pupovca kao osobe, kao pojedinca, i počinje njegova uloga kao paradigmatičnog predstavnika srpske manjine u Hrvatskoj.

Recite mi na kraju još – ovo nije prvi puta da se na karnevalima spaljuju lutke s konkretnim ljudima. To u Nemačkoj nije recimo običaj – ovde se isto spaljuju lutke, ali to je uvek apstraktna simbolička lutka nekoga na koga se svali sva krivica, pa se onda spali. Očigledno da u Hrvatskoj postoji ta tradicija ili postoji sklonost tom personaliziranju. Da li se onda i ova priča sa Pupovcem može naprosto u tom kontekstu shvatiti: Ok, spaljivali smo i Tuđmana i Sanadera, ne znam ko je sve bio spaljivan… pa onda sad i Pupovca, u čemu je problem?

Tuđmana nisu spaljivali koliko znam, Sanadera jesu, Milanovića jesu, neke ministre jesu. Ali to su uvek bili izuzeci, jer to se događa u jednom trenutku na nekoliko desetina lokacija u Hrvatskoj. U većini je to neki apstraktni lik, neki opšti krivac. Tu i tamo se pojavljuje konkretna osoba, češće bivši političar nego sadašnji, ali bilo je već i sadašnjih političara, pa i ministara i premijera.

To znači, skandal zapravo u osnovi i nije toliko veliki kao što se to na prvi pogled čini?

Skandal je u tome što, ponavljam opet, značajan deo javnosti to doživljava kao vezivanje uz srpsku manjinu koja, eto, za mnoge hrvatske građane i građanke neprilično odlučuje o većini u hrvatskom Saboru. Danas postoji čitav niz akcija u Hrvatskoj da se spreči da manjinski predstavnici budu u poziciji da odlučuju o sudbini vlade. Ali za sada to još uvek nije prošlo i problem je, ponavljam, u kontekstu. Kontekst jesu odnosi sa srpskom manjinom i to je nešto što je za hrvatski nacionalizam na žalost karakteristično, a za Hrvatsku veoma neugodno.

Žarko Puhovski je profesor političke filozofije, politički analitičar, aktivista za ljudska prava i publicista iz Zagreba.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android