Poruke prvomajskog protesta u Beogradu bile su vatrene i u govorima i na transparentima, ali defetizam je odavno ustoličen. Sindikati sa sebe nisu uspeli da speru etiketu preprodavaca polutki i zimnice, a njihovi lideri prokazani su da se bogate na račun radničke borbe i flertuju s državom i kapitalistima. Rezultat je sumorna statistika koja kaže da je člansku kartu nekada imao svaki drugi radnik, a danas svaki četvrti, dok poverenje u rad sindikata ima samo 15 odsto građana.

Procene broja sindikata u Srbiji kreću se i do 24.000, ali veliki broj njih postoji samo na papiru. U sveopštem zaokretu ka neoliberalnoj ekonomiji i rastućem prekarijatu, sindikati se, čak i prema sopstvenom priznanju, nisu snašli. „Ovo je poluperiferijsko društvo koje plaća cenu gotovo četvrtvekovnih promašaja i lutanja. Na toj sprženoj zemlji dobili ste situaciju u kojoj je svaki kapital i ulaganje dočekano kao dragoceno, uključujući i one gde ste kupovali firme, ne kako bi napravili proizvodnju, nego kako biste kupili građevinsko zemljište i promenili karakter proizvodnje i krajnje relaksirali prava radnika. Jako je teško učiniti nešto u takvom kontekstu“, priča za DW predsednik UGS „Nezavisnost“ Zoran Stojiljković.

Za malobrojno članstvo, kažu, kriva je i država i mali broj zaposlenih i siromaštvo i strah od odmazde, ali i nemogućnost velikog broja ljudi da se sindikalno organizuju – poput onih koji rade na lizing ili zaposlenih u novootvorenim fabrikama koje država subvencioniše. U južnokorejskoj Juri koja se često nalazi u centru priče o nepoštovanju radničkih prava, sindikalno organizovanje i dalje nije moguće. „Predstavnici vlasti vam kažu nemojte da galamom oko Jure rasterate investitore", objašnjava Stojiljković.

Razjedinjeni i sukobljeni

Odgovornost je, međutim, u velikoj meri i na samim sindikatima. Iako su gotovo svakog Prvog maja zajedno, predstavnici reprezentativnih sindikata tokom godine, kako je to jednom prilikom rekao jedan od njihovih bivših lidera, ne mogu zajedno „ni kafu da popiju". Oni koji nisu reprezentativni, s njima ne žele ni kafu, ali ni šetnju. Udruženi sindikati Srbije Sloga zato su sami organizovali protest u Kruševcu, pružajući podršku otpuštenim kolegama iz Trajala.

Kolege iz Samostalnosti i Nezavisnosti optužuju da upravo oni snose najveću odgovornost za nepostojanje socijalnog dijaloga, za štetan Zakon o radu, odluku o smanjenju plata i penzija, ali i kolektivne ugovore kojima su, kako kažu, obezbedili benefite samo za predstavnike reprezentativnih sindikata, dok su ostale radnike ostavili na cedilu. „Nijedan zakon koji se tiče radnika Srbije ne može da prođe bez aminovanja Socijalno-ekonomskog saveta, u kojem se sve odluke donose konsenzusom. S obzirom na to da trećinu u Savetu čine sindikati, svima je jasno da bez aminovanja sindikata ništa ne može da prođe“, kaže Željko Veselinović iz Sloge. Zato ih optužuje da su sve njihove pobune fiktivne kako bi zamazali oči i sopstvenom članstvu i javnosti.

„Mi nismo bili oni koji su donosili odluke i zakone“, odgovara Ljubisav Orbović iz Saveza samostalnih sindikata Srbije i napominje da Savet nije taj koji donosi odluke, već daje mišljenja. „Suštinski problem nije bio što smo mi nešto prihvatili, nego što te zakone Vlada nije davala na Savet da se čuje stav socijalnih partnera. Ti zakoni su direktno odlazili iz Vlade u Skupštinu. Mi nismo nikada podržali nijedan jedini akt koji je bio neprihvatljiv za zaposlene“, dodaje Orbović.

Privilegije za lidere

Deficit dijaloga među sindikatima rezultat je borbe za članstvo, pozicije i privilegije, objašnjava Miloš Baković Jadžić iz Levog samita Srbije. „Postoji problem sindikalnog i političkog klijentelizma. Kad to kažem, mislim na kombinacije koje sindikati prave sa postojećim partijama. Imamo na čelu najvećih sindikata iste ljude po deset godina, koji vode istu politiku bez nekih velikih rezultata, a nema alternativnog političko-sindikalnog predloga unutar samog sindikata i pravih demokratskih izbora. Onda je stvarno teško očekivati da sindikati u široj javnosti ostvare uticaj“, pirča Baković Jadžić.

Takav je slučaj upravo sa najvećim sindikatom u Srbiji, na čijem je čelu Ljubisav Orbović već deset godina. O visini njegovih primanja se često pisalo, a prema sopstvenom priznanju za svoj sindikalni rad prima platu u iznosu od 109.000 dinara i ima na raspolaganju službeni auto. „Kad jedan sindikalac zaradi nekoliko hiljada evra državnih para, onda taj nije u mogućnosti da brani prava radnika, niti ga to interesuje", kaže Željko Veselinović i zahteva da se ukine plaćanje sindikalaca državnim novcem.

„To su gluposti“, odgovara Orbović i ističe da se na njega samo vrši najveći pritisak zato što je na čelu najvećeg sindikata. „Ti sindikati koji nisu reprezentativni treba da pogledaju sebe, koji je razlog što nemaju reprezentativnost i ne mogu da pređu ni jedan odsto ukupnog članstva, iako postoje godinama? Onda kopiraju političke partije i poručuju da im neko drugi smeta“, kaže Orbović.

Kritika je uvek dobrodošla, ali mora da bude argumentovana, dodaje Stojiljković. „Odnosi u sindikatima najmanje su birokratizovani i hijerarhizovani, jer za razliku od partija koje vas upošljavaju i obezbeđuju karijeru, sindikalno članstvo i poverenici imaju neki svoj posao, a rukovodstva na srednjem i višem nivou su u permanetnom izboru. To što su plaćeni za obavljanje svog posla, to je sad pitanje do koje mere treba malo da primaju da bi to bilo prihvatljivo“, priča Stojiljković.

Protesti su vetar u leđa

Ipak, da ih nema, trebalo bi ih izmisliti, slažu se naši sagovornici. „Kritika bilo kog sindikalnog lidera ne bi trebalo da se shvati crno-belo. Niti su oni potpuni negativci, niti, sve i da jesu, to znači da na nižim nivoima nema zaista poštenih i iskrenih radničkih boraca“, kaže Jadžić.

Sindikalci kažu da im je potreban i vetar u leđa, najpre od strane onih koji nemaju tradiciju sindikalnog organizovanja, poput zaposlenih u medijima i visokom obrazovanju, ali i od spoljnih faktora. „Sindikati mogu biti moćni kad su dobro organizovani, kad imaju politički kišobran i podršku, a mi nemamo stranke i koalicije koje su pokazale da su dosledne podršci sindikalnih zahteva i zahteva koji nameću pravila socijalne pravde. Oslonjeni smo na samosnalaženje i retke aktere u civilnom društvu koji pružaju podršku. Dragoceno je to što su sada studenti pored političkih zahteva istakli i socijalne zahteve“, priča Stojiljković.

Te studente, međutim, drugi sindikalni lider prozvao je da su zakasnili. Orbović je u izjavi za medije naveo da je proteste trebalo da organizuju kad je donošen Zakon o radu. U razgovoru za DW, međutim, kaže da ih nije osuđivao, jer su to sve „naša deca“. „Samo sam rekao da nemam interes u tom delu koji je politički, a ovaj koji je socijalni trebalo je da raspravljamo kad je zakon donesen", pojašnjava Orbović svoje reči.

Studenti su ga u saopštenju podsetili na to da su oni i tada bili na ulici, kao i prethodnog Prvog maja kada su reprezentativni sindikati odustali od protesta, jer se praznik rada poklopio sa Uskrsom. Za kraj su podsetili da bi sindikati trebalo da budu tamo gde su radnici, a da su radnici ovih dana sa studentima koji već mesec dana svakodnevno protestuju „protiv diktature i sistema".