Berlin, železnička stanica Vestend. Sali Abazid sedi s dvoje prijatelja. Svetle je puti i ima kratku kosu – ne razlikuje se mnogo od nemačkih prolaznica. Ali, Abazid se u Berlinu ne oseća prihvaćenom. Deset meseci nakon dolaska u Nemačku, dvadesetogidšnja Sirijka iz Damaska razmišlja o povratku u domovinu ili barem o napuštanju Nemačke.

„Nemoguće je da ni nakon deset meseci u ovoj zemlji nemam dozvolu boravka“, kaže ogorčeno. Posledica te nesigurnosti je da Sali Abazid ne može da nađe trajno boravište iz kojega bi započela svoj novi život.

Čekanje na dozvolu boravka

Prve nedelje boravka u Nemačkoj Sali je provela u privremenom smeštaju za izbeglice, u jednoj sportskoj dvorani. S obzirom na to da je biseksualna, kasnije je smeštena LGBTI-izbeglički dom koji je formiralo Savetovalište za homoseksualce u Berlinu. „Tamo sam morala da delim sobu s tri mladića. To mi je bilo previše.“ Sali zato radije živi kod prijatelja koji joj daju sobu – ali posledica toga je da mlada žena mora stalno da se seli.

U prvom polugodištu 2016. je, prema podacima Saveznog ureda za migraciju i izbeglice (BAMF), za 30.555 osoba odobrena podrška za dobrovoljno napuštanje Nemačke. Većina tih ljudi poticala je iz balkanskih zemalja i nisu imali pravo na ostanak u Nemačkoj. Neki su bili priznati kao potražioci azila, ali su slobodno odlučili da se vrate u svoju otadžbinu ili odu u neku treću zemlju.

Potraga za novi početkom

Priča Sali Abazid je drugačija. Nju ne muči nostalgija za domovinom, nema decu, ni partnera koji bi mogli da dođu u Nemačku, ali ni nakon više meseci, u nekim slučajevima i godina, ne mogu da dođu. Članovi njene porodice nisu direktno ugroženi bombama, napadima bojnim otrovima, političkim ili verskim tlačenjem. Sali je iz Damaska, iz porodice koja pripada srednjoj klasi. Oboje roditelja su lekari. Studirala je informatiku, ali rano je sagledala besperspektivnost svog života u zemlji u kojoj se vodi građanski rat. „Kad je rat počeo, još sam bila u školi. Već tada sam razmišljala o bekstvu iz zemlje.“ Ipak, za to je bila suviše mlada i morala je da nastavi školu, položi maturu i upiše fakultet. Na univerzitetu se Sali više nije osećala bezbedno. Njen fakultet u Džaramani, predgrađu Damaska, redovno je bio poprište borbi između sirijskih vladinih trupa i pobunjenika.

U to vreme povećala se i distanca prema sopstvenom društvu. „Imala sam poteškoća sa svojom konzervativnom, ultrareligioznom porodicom.“ Kao žena, o mnogo toga u svojoj sredini nije mogla sama da odlučuje. Kao biseksualka ne bi ni bila prihvaćena. Ostao joj je jedino san o novom početku u nekoj drugoj zemlji.

„Ne znam kako mi vreme svakog dana proleti“

Pre nešto više od deset meseci Sali Abazid je stigla u Minhen. „Htela sam da odem u Evropu jer tu je sloboda veća i ima više ravnopravnosti.“ Poslata je u Lajpcig odakle je samoinicijativno otišla u Berlin. Nemački glavni grad je privlačan, u njemu se prema svim ljudima postupa jednako, kaže ona. U Evropi je Sali stvarno doživela ravnopravnost, ali samo sa svojim sunarodnicima i drugim izbeglicama. „Kad bih ovde živela 30 godina, kad bih jednog dana imala fakultetsku diplomu, pa čak i nemačko državljanstvo, i tada bi se na mene gledalo i prema meni postupalo kao prema izbeglici.“

Mladoj Sirijki probleme zadaje i nemačka birokratija. „Ne znam kako mi vreme svakog dana proleti“, žali se Sali i ljuti na birokratiju. Sve u vezi s državnim ustanovama ide suviše sporo. „Svaki put moraš da ispunjavaš mnoštvo formulara, a onda kažu da sam nešto pogrešno popunila.“ Onda dobije novi termin i mora sve iz početka. „To iscrpljuje moju energiju i sprečava me da krenem napred.“

Pa ipak Sali namerava i dalje da se bori i želi da završi za medicinsku sestru. Želi da pomaže ljudima na područjima zahvaćenim krizama. „A ako jednog dana prihvatim to da je Nemačka moj novi dom, onda ću uvek da se vraćam u Berlin.“ Ali, kaže, radije bi da radi u nekoj drugoj zemlji.