Okrug Harlan na istoku Kentakija smešten je u Apalačkim planinama, jednom od najlepših ali i jednom od najsiromašnijih delova SAD. Na vrhuncu razvoja, četrdesetih godina prošlog veka, tu je živelo više od 75.000 ljudi. Poslova u rudnicima bilo je dovoljno, zarađivalo se dobro.

Sada tamo živi 27.000 ljudi. Stopa nezaposlenosti dvostruko je viša od nacionalnog proseka od oko četiri odsto. Onaj ko je mogao, otišao je. Oni koji su ostali, jedva spajaju kraj s krajem. Tradicionalnih poslodavaca ionako više nema.

Čelzi Bars, poreklom sa Floride i tamne boje kože, jedna je od onih koja je zadovoljna. Nedavno se, zajedno sa svojim verenikom koji potiče odavde, doselila u Harlan. Radi u jednom restoranu brze hrane i u potrazi je za stanom. „Mislila sam da će biti teško. Ja nisam odavde, a nisam baš primetila ni neku etničku raznolikost ovde. Uprkos tome, svi su ljubazni i za sada nemam problema“, kaže Barsova. Apalačke planine, sa svojim pretežno belim i religioznim stanovništvom, dugo je vremena važilo – i još uvek važi – kao crna rupa SAD, sa siromašnim i neobrazovanim žiteljima. Većina njih glasa za Trampa, što je nekako još više produbilo predrasude prema tom delu Amerike.

Iz Harvarda za Harlan

Iza Džefa Marijetea je drugačija priča. Ali i on je, kao i Čelzi Bars, srećan što se doselio „na kraj sveta“ – u Harlan. On je doktorirao na Harvardu, pokrenuo uspešnu softversku firmu i kada je trebalo da pronađe mesto gde će moći da razvije svoju novu video-igricu koja se bavi nasiljem u školama. Umesto Vijetnama odlučio se za Harlan odakle je njegova supruga. I otkad je 2013. tu osnovao podružnicu, nije požalio.

„Ljudi ovde su najvredniji ljudi koje sam sreo“, kaže Marijete koji je pre tri godine prodao svoju firme i potpuno se sa porodicom preselio u Harlan. Ono što su njihovi prijatelji u Bostonu proglasili za ludost, njegova porodica smatra za blagoslov. Hteli su da iza sebe ostave 80-časovnu radnu nedelju i da više vremena provode jedni s drugima.

Džef je danas direktor jedne tradicionalne škole, ali još uvek traži način kako da ekonomski pomogne regionu. Od prošle godine rukovodi i lokalnom Trgovinskom komorom. Iako uočava da region ima ekonomski potencijal, istovremeno je i svestan u kakvoj situaciji se nalazi većina stanovnika. „Reći da je rat protiv siromaštva gotov je okrutna šala prema ljudima ovde“, kaže Marijete aludirajući na proglas Bele kuće iz jula po kojem u SAD praktično nema siromaštva. „Ljudi ovde pate.“

Droga i siromaštvo

Nije samo siromaštvo to zbog čega zajednica gubi tlo pod nogama. Taj deo SAD posebno je pogođen z bog narkomanije. U Harlanu se beleže 54,3 smrtna slučaja od predoziranja na 100.000 stanovnika – dvostruko više nego na nivou SAD. Ako se uzme u obzir i godišnji prihod po glavi stanovnika (državna pomoć nije uračunata) od 12.579 dolara u poređenju s 40.679 na saveznom nivou, onda se dobija prilično tamna slika.

Zato ne čudi što gradom dominiraju zatvorene prodavnice, a jedino što još uvek funkcioniše jesu zalagaonice i crkve. To, kako kaže Marijete, objašnjava i zato je Tramp tu osvojio 85 odsto glasova. „Ljudi su očajni i osećaju se napuštenima“.

Ljudi, kaže, doslovno umiru: prosečni životni vek je tu za osam godina kraći nego u ostatku zemlje. Ostavljeni između izbora za Hilari Klinton, čiji stranački kolega Barak Obama tamošnjim žiteljima nije doneo ništa, i novog kandidata koji im je obećava sve, bilo je jasno za koga će se opredeliti.

Ugalj nije budućnost

Ali danas gotovo niko više ne veruje da će rudnici i s njima povezana industrija, ikada ponovno doneti prosperitet u taj kraj. Za sada je otvoren jedan rudnik, gde je posao pronašlo 150 ljudi. „Naš problem je neraznovrsnost ekonomije. A da bi se razvili, potrebna nam je infrastruktura“, kaže Dan Mozli iz uprave okruga Harlan. „Put sa samo dve trake nije bio problem za rudarsku industriju, ali jeste za sve ostale poslove“, kaže Mozli.

Projekti postoje, ali Harlan je za sada još duboko u siromaštvu. „Ljudi koji su nekada kod nas volontirali, sada i sami dolaze po obrok“, kaže Brajan Tol iz jedna hrišćanske humanitarne organizacije koja je organizovala narodnu kuhinju. Tol, koji je rođen u porodici hrišćanskih misionara iz Indijane, ne zna šta bi bio odgovor na siromaštvo u okrugu Harlan.

Ali za Čezi Baris sa početka priče, Harlan je mesto gde je pronašla svoj mir. „Harlan nije tako loš kao što svi pričaju. Lepo je doseliti se ovde, gledati planine i uživati u miru. Jedino čega se malo plašim su divlje životinje. Ali to je sve.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android