Jednom je, niz godina nakon Drugog svetskog rata, politikolog Dolf Šternberger razmišljao o tome koja bi formula patriotizma bila moguća u Nemačkoj nakon njenog „istočnog greha“. Za svoj odgovor upotrebio je jedan jedini pojam: ustavni patriotizam. I upozorio da to nije zamena za uobičajeni nacionalni patriotizam, već da se, štaviše, zasniva na sopstvenim temeljima. Za njega su patriotizam i Ustav usko povezani.

Suvoparni šarm Ustava

Danas, skoro četiri decenija nakon Šternbergerovog pojma koji je obeležio epohu, postavlja se pitanje: koliko su Nemci ustavne patriote? Kako se, u doba stresa prouzrokovanog doseljavanjem, odnose prema svom Ustavu? Većina ga, može se reći, podržava. Ali jasno je i to da za većinu njih Ustav nije dovoljan za patriotizam. Većina Nemaca sa svojom zemljom povezuje mnogo više toga nego što je samo Ustav.

Razlog za to je da je on, kao i ustavi drugih zemalja, sasvim apstraktne prirode. Nekoliko listova papira – time se iscrpljuje njegov materijalni sadržaj. Iz njega ne proizlazi osećajnost. Da li je moguće da patriotizam baš to i treba: osećajnost?

Maksimalna provokacija

To trenutno može da se proveri. Priliku za to nudi rasprava o nikabu. Šta god se mislilo o tom komadu tkanine: on izaziva osećanja. Svojom odbijajućom formom doslovno upada u oči. Kod većine budi ne baš ugodna osećanja, a najčešće je verovatno zgražavanje: kako mogu da se ovde, u Nemačkoj, tako pojave u javnosti? Nikab je kao stvoren za maksimalnu provokaciju.

Na primeru nikaba je vidljivo sledeće: osećanja bliskosti i stranog, integracije i odbijanja zasnivaju se uglavnom na ličnom iskustvu. Svet je konkretan, a čovek, takav kakav je, vrlo snažno reaguje na konkretne stvari. Apstrakcija je samo uslovno njegova jača strana. On se njome ne veže, njegove stvarne pobude stižu drugim kanalima. Pripadnost ima mnogo veze s afektima.

Hrabri eksperiment

Zaobići tu povezanost – to je veliki eksperiment u koji se upustila Nemačka pod rukovodstvom Angele Merkel. Pristalice tog eksperimenta pronalaze inspiraciju i podsticaj u tekstovima uglednih teoretičara tzv. „mnogostrukog“, „heterogenog“ ili „likvidnog“ identiteta. „Mi ne možemo da odaberemo one s kojima živimo“, piše tako filozofkinja Judit Butler, zvezda post-identifikacijske scene. „Mi ne moramo aktivno da održavamo taj pluralistički suživot koji nije zasnovan za izboru.“

Može biti. Ali svejedno bi o tome trebalo na miru razmisliti. Ljudi, u svakom slučaju većina njih, nisu samo osećajna, već i izrazito konzervativna bića. Oni vole svet onakav kakav poznaju. Doduše, spremni su i za promene, ali samo u određenoj meri.

Ustavne patriote, omalovažavaoci Ustava

U ovom trenutku se sve odvija brzo, vrlo brzo. Za mnoge suviše brzo. Zemlja se menja u zapanjujućem ritmu. Od ljudi može i ponešto da se zahteva, ali ne sme da se preteruje. Politička ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da prebrze promene vrše suviše veliki pritisak na ustaljene demokratske kulture. I zato bi trebalo smanjiti tempo. Tako da se ustavne patriote na kraju ne pretvore u one koji omalovažavaju Ustav. Nemci su za vreme nacionalsocijalizma dokazali da su sposobni za tu ulogu. Neophodno je dakle smanjiti brzinu. Na kraju krajeva, to Nemce štiti i od njih samih.