„Dok sam stajao na krovu sveta nisam razmišljao o rekordima već o tome da se živ vratim na zemlju. Nekada morate da odete veoma visoko da biste videli koliko ste mali. Voleo bih da svi mogu da vide ono što sam ja danas video", rekao je 43-godišnji Austrijanac na konferenciji za medije u američkom Rozvelu. On je svojim skokom oborio svetski rekord iz 1960. godine, koji je postavio Džo Kitindžer, sada njegov najbliži saradnik. Prethodna rekordna visina bila je 31.333 metra.

Ishrana ekstremno važna

Prema prvobitnom planu, Feliks Baumgartner je trebalo da dostigne bar visinu od 36.576 metara – tako precizno je izračunato koliko visoko može da se popne helijumski balon. No, najveći balon ikada napravljen, visok kao zgrada od 50 spratova, izneo ga je na 39 kilometara. Baumgartnerov tim se i nadao da će tako nešto biti moguće, jer mnogo toga zavisi i od konkretnih vremenskih uslova koji su iznad Rozvela u vreme njegovog skoka bili idealni. Tokom poslednja 24 sata pred skok ovaj sportista je obavio nekoliko kardio-treninga, spavao i jeo samo laganu hranu koja stabilizuje razmenu materija u organizmu.

Sličan podvig je već izveo

Feliks Baumgartner je ove godine već izveo sličan skok sa visine od 29 kilometara. Ka Zemlji je padao tri i po minuta, brzinom od oko 800 kilometara na čas. Taj skok je zbog vremenskih uslova odlagan nekoliko puta. „Osećam se divno“, rekao je posle tog podviga, „bilo je teško postići sve ovo što smo postigli, poslednjih nekoliko dana vreme je bilo loše tako da nismo mogli da poletimo, svakog dana sam morao da ustajem u jedan ujutro i prolazim kroz čitavu proceduru, a onda smo je prekidali oko šest ili sedam sati.“

Imao probleme sa policijom

Sada je čitavu proceduru morao da ponovi – samo jednom. Ona je za njega odavno prešla u rutinu. Jer, on svaki svoj poduhvat akribično i pedantno priprema i nikada se ne oslanja na improvizaciju. Strah ga ne sprečava da ostvari sulude ideje. Nije ni čudo s obzirom na to koliko je već vratolomnih padobranskih skokova izveo, uključujući i skokove sa relativno malih visina, takozvani base-jumping. Uspešno je skakao sa krovova najpoznatijih svetskih oblakodera, u Tajpehu, u Njujorku, u Meksiko Sitiju, Kuala Lumpuru, Malmeu. Vlasti za to ne daju dozvolu pa je on prerušen ulazio u zgrade u koje je njegov tim pre toga uspeo da prošvercuje i u nekom toaletu mu ostavi opremu za skok. Po izvedenim skokovima je bežao motorciklom pre dolaska policajaca.

Izlazak iz kapsule - najteži

Preletao je Lamanš sa krilima od karbona sopstvene izrade. I tako dalje. Skok iz stratosfere iznad Rozvela u Nju Meksiku doneo je i rekord u brzini slobodnog pada, koaj je u njegovom slučaju iznosila 1.342,8 km/h – 1,24 maha. Sam skok je najkraći po trajanju u čitavom poduhvatu koji podrazumeva sate uzdizanja helijumskog balona do stratosfere, boravak u kapsuli pod veštačkim pritiskom, i izlazak iz kapsule koji je najkomplikovaniji. Tokom uzdizanja na potrebnu visinu, više puta je „utvrđivao“ redosled operacija pred skok.

Kako je to bilo nekada?

Inače Baumgartner jeste već skočio sa 29 kilometara visine, ali pre ovog podviga nije bio svetski rekorder u toj visini – rekord je držao američki vojni pilot i Baumgartnerov mentor Džo Kitindžer a postavio ga je 16. avgusta daleke 1960. godine, kada je tek počinjalo da se razmišlja o letu na Mesec. Tehnologija je bila praktično ista. Helijumski balon, kapsula, slobodan pad – u njegovom slučaju brzinom nešto manjom od 1000 km/h i prizemljenje padobranom. Kitindžer je imao i kameru kojom je snimao let i koja je i tonski zabeležila ulazak u gušće slojeve atmosfere. Kada je na Zemlji otvorio poklopac skafandera i odahnuo, prvo što je Kitindžer uradio bilo je da - zapali cigaretu.

Autor: Saša Bojić

Odg. urednica: Ivana Ivanović