Pre ulaska Italije u Prvi svetski rat, Londonskim sporazumom iz 1915. dogovoreno je da, nakon pobede, ona dobije Trst i Istru, kao i velike delove Dalmacije. Ali grad Rijeka (Fiume) nije bila deo tog dogovora.

Gabrijele D’Anuncio, futuristički pesnik, politički aktivista, ratni heroj i avanturista, koji je u to vreme i politički i lično bio u bliskim vezama s Benitom Musolinijem, taj dogovor nije želeo da prihvati. Smatrao je da i Rijeka „prirodno“ mora da pripadne Italiji.

Pre tačno sto godina, 12. septembra 1919, on je, sa svojim sledbenicima, umarširao u grad i sa balkona gradske većnice proglasio Slobodnu Državu Fiume. Oduševljeno su dočekali brojni Italijani koji su tada u gradu činili većinu stanovništva. Hrvati, koji su tada većinski naseljavali okolna mesta, niti su tu bili pozvani, niti su bili poželjni.

Nemački novinar i publicista Kersten Knip je, povodom stogodišnjice D’Anuncievog ulaska u Rijeku napisao knjigu pod nazivom „Fašistička komuna. Gabrijele D’Anuncio, Republika Fiume i ekstremi 20. veka“.

DW: Kako je nastala ideja da se umaršira u Rijeku i da se ona pripoji Italiji?

Kersten Knip: Vlada u Rimu uopšte nije bila zainteresirana za Fiume. Oni su želeli – i dobili – druge teritorije. Ali italijanski nacionalisti, isto kao i fašisti koji su se tada formirali, želeli su da i taj grad pripoje Italiji. Trebalo bi imati na umu da je u Prvom svetskom ratu svakoga dana prosečno umiralo 6.000 ljudi. Dan za danom, četiri godine. U svakoj porodici bilo je žrtava i ljudi su toj strahoti želeli da daju neki smisao – bar da povećamo svoju teritoriju.

Fiume je postala neka vrsta simbola. D’Anuncio je tada skovao krilaticu „Vitoria mutilata“ (unakažena pobeda). Tvrdio je da je pobeda u Prvom svetskom ratu, za koju je podneto toliko žrtava, bez pripajanja grada Fiume, besmislena. I da su stotine hiljada Italijana onda u suštini umrli uzalud. To je naravno bila bizarna tvrdnja, ali je među italijanskim nacionalistima naišla na veliki odjek.

Osim toga, nakon kraja rata postojao je veliki broj bivših vojnika koji su navikli na borbu, na smrt, na nasilje. Njima je bilo teško da se vrate u civilizaciju, u mirnodopski građanski život. Za njih je projekat Fiume u osnovi bio pokušaj života u nekom okviru koji nije bio građanski, gde nastaje nešto novo, nešto utopijsko. Politički je to naravno bilo potpuno besmisleno, osim njih to niko nije želeo, ni velike sile poput Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske, a ni vlada u Rimu.

Kada je 12. septebmra 1919. Gabrijele D’Anuncio iskoristio neku vrstu bezvlašća nakon sloma Habzburške monarhije i sa 2.500 svojih pristalica umarširao u Rijeku, tamo ga je dočekala ushićena masa građana. Oni su bili oduševljeni idejom da grad bude pripojen Italiji, a ne novonastaloj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Da li je D’Anuncio u tom smislu bio narodni tribun?

On je to svakako bio za veliki deo Italijana. Ali samo je centar grada tada bio pretežno naseljen Italijanima, sve okolo su većinom bili Hrvati. Italijani su se pozivali na načelo koje je formulisao tadašnji američki predsednik Vudro Vilson o pravu naroda na samoopredeljenje. Ali to se naravno odnosilo samo na veće teritorije, na one koje su bile kompaktne. A ovde se radilo samo o pojedinim tačkama, sve okolo su bili Hrvati. Vreme nakon završetka Prvog svetskog rata bilo je to ultra-nervozno, vreme vrlo uzavrelog raspoloženja.

Čovek koji je tu akciju Fiume podstakao i na kraju realizovao, italijanski pesnik Gabrijele D’Anuncio, bio je veoma posebna ličnost…

Da, on je bio jedna od prvih književnih super-zvezda ne samu u Italiji, već i u Evropi. I od samih svojih početaka radio je na sopstvenoj slavi. Svom francuskom prevodiocu jednom je rekao da je rođen na brodu koji je plovio Jadranskim morem. To nije bilo tačno, on je rođen na kopnu, u zaleđu. Ali brod na moru, to zvuči nekako romantično.

Bio je veoma načitan, poznavao je francusku i englesku književnost, ali i Ničea. U mlađim danima je bio novinarska zvezda. Kasnije se priključio futuristima, a kod njih je tema nasilja bila veoma popularna. Futuristi su smatrali da je Italija zarobljena u svojoj prošlosti, u antičkom nasleđu Rima i kasnije renesanse. Italiju su videli kao veliki muzej koji nema veze sa sadašnjošću. Trebalo se rešiti prošlosti, a ključ je bilo nasilje – i to je pomalo preraslo u kult rata. Futuristi su bili za rat, sam D’Anuncio je tu aktivno učestvovao kao pilot i iz rata je izašao kao slavljeni ratni heroj. U ratu je izgubio jedno oko i ta žrtva je bila ultimativna potvrda autentičnog heroja. Kao literarna zvezda i ratni heroj, on je bio idealna osoba za realizaciju projekta Fiume.

Da li je taj projekat vraćanja grada Fiume u Italiju bio više politički ili umetnički projekt?

D’Anuncio je to video kao politički projekat. Ja međutim smatram da to s politikom nije imalo nikakve veze. Od politike se očekuje da bude realistična, a to ovaj projekat od početka nije bio. Za D’Anuncia je to bio nastavak poezije političkim, zapravo pseudopolitičkim sredstvima.

Kao politički projekat, Republika Fiume od početka je bila osuđena na propast. D’Anuncio je znao da od toga neće biti ništa. A to je uskoro uvideo i Musolini, koji se brzo iz svega toga povukao i nije održao obećanje da će doći u Fiume sa svojim pristalicama.

No ljudi su sada bili tu i hteli su da ostanu. Tako je D’Anuncio započeo s vojnim paradama, držao je govore s balkona većnice, uz nogo pompe i muzike, uz brojne šarene uniforme. Razvijan je kult muškosti, kult militantnosti. Oni su izmislili i svoje sopstvene vojne činove. Čak su imali i sopstvene kovanice.

To je tako trajalo mesecima, sve samo da bi se ljude nekako zabavilo, da se održi njihovo entuzijastičko raspoloženje. Na kraju krajeva, oni su morali nešto da rade.

Ukupno 15 meseci je tamo praktikovana neka vrsta pseudopolitičkog aktivizma. Bilo je mnogo žena, seksa, erotike. U igri je bila i droga, isto kao i homoseksualnost. Bilo je praktikovano sve što je životu davalo neki intenzitet.

U estetskom smislu to je bilo uvežbavanje fašizma, ali politički su tu bili zastupljeni i anarhisti, kao i socijalisti. To pokazuje da se u Fiumeu nije radilo o realizaciji nekog političkog cilja uz pomoć aktiviranja masa, kao što je to kasnije uradio Musolini, već o jednom stanju u kojem je sve bilo moguće i sve bilo dozvoljeno. „Fiume u Italiji“ je bio utopijski cilj. Na delu je bila opšta proizvoljnost, i to se ljudima svidelo.

Ništa se tu nije uobličilo u neku jasnu formu i to je bio razlog zbog kojeg su ljudi ostajali uz D’Anuncija. On nije bio diktator poput kasnije Musolinija, Hitlera ili Staljina. On i njegov projekat Fiume takoreći su bili preteče šezdesetosmaške generacije.

Naslov knjige je „Fašistička komuna“. Ali D’Anuncio nije bio fašista u smislu kako mi to danas razumemo.

D’Anuncio i Musolini su se znali od ranije i u početku su imali isti stav o projektu Fiume. Osim toga, njihovi sledbenici dolazili su iz istog militantnog miljea, uz veličanje kulta brutalnosti. A tu je naravno bilo i pitanje estetike. D’Anuncio se kao istančani pesnik doduše kasnije distancirao od Musolinijevog fašizma, ali njih su dvojca ostali prijatelji.

No estetika koju je kasnije primenio i do perfekcije doveo Musolini, razvijena je u vreme Republike Fiume. Svi ti vojni mimohodi, govori sa balkona i manipulacija masama, vojnički marševi s uzdignutim rukama, to je inspirisalo Musolinija. On je sve to posmatrao. Kasnije je to kod fašista bilo usavršeno, sa mnogo više discipline, i istrenirano. Kod D’Anuncia je sve još uvek bilo veoma opušteno. Ali tu se pokazalo na koji način je moguće upravljati masama.

A u kom smislu je Republika Fiume bila uvežbavanje kasnijih ekstrema 20. veka?

Svi totalitarizmi 20. veka – fašizam, nacizam i komunizam – koristili su tu masovnu politiku starog stila. Ogromne, organizovane mase na trgovima, sa odličnom koreografijom. U Fiumeu je to u estetskom smislu prvi put viđeno. Uz to dolazi masovna psihologija, stvaranje osećaja zajednice. Konstruiše se „Mi“.

Kasnije, u daleko blažem obliku, to se ponavlja i u demokratiji, recimo u Nemačkoj. Tu su decenijama dvije stranke – demohrišćanska (CDU) i socijaldemokratska (SPD) – oblikovale politiku. One su svoje pristalice regrutovale iz specifičnih miljea – hrišćanskog i radničkog. To su različiti životni svetovi. A u Fiumeu se moglo videti na koji način se takvi svetovi konstruišu – mada tamo na temelju neke drugačije agende. Moglo se videti kako nastaje osećaj zajedništva, to toplo „Mi-telo“.

To se vidi i danas u Evropi, pa i Nemačkoj, gde se, naravno opet na izmenjen način, razvija izvesna politička histerija, beskompromisno uverenje da sam ja u pravu, da ja radim pravu stvar. Recimo kada je reč o dolasku migranata. Jedni su pristalice, drugi su protivnici. Formirale su se dve različite grupe i među njima vlada izuzetna emocionalnost. „Mi“ protiv „njih“.

Razuman i smiren politički dijalog tu je veoma teško ostvariti. On se odbacuje, jer uvek kao da se radi o apsolutnim pitanjima – šta je ispravno, a šta pogrešno. Sredina, kompromis, toga danas više nema.

A ta beskompromisnost bila je tipična za D’Anuncia i njegove sledbenike. Na primeru Fiumea može se videti kako nastaju političke zajednice. I u tom je smislu Republika Fiume bila neka vrsta prefiguracije za kasnija zbivanja u 20. i 21. veku.

Kraj fašističke komune

D’Anuncijeva Slobodna Država Fiume potrajala je petnaest meseci. Ali pritisak međunarodne zajednice koja je bila protiv tog projekta je rastao. Dvanaestog novembra 1920. Rapalskim ugovorom Rijeka je dobila status nezavisne, Slobodne Države Rijeka, čiju su samostalnost garantovale britanske i francuske jedinice koje su ušle u grad.

D’Anuncio je taj ugovor odbacio, nakon čega su ga u decembru 1920. regularne jedinice italijanske vojske izbacile iz grada. Zajedno s delom svojih pristalica povukao se u vilu na Lago Mađore. Njega je tamo, kao zaslužnog nacionalnog pesnika, finansirala italijanska država, dok je on, sve do svoje smrti dvadesetak godina kasnije, neumorno radio na pretvaranju samog sebe se u nacionalni spomenik.

Kersten Knip je novinar i publicista, piše za različite nemačke medije, između ostalih i za Dojče vele. Pre knjige „Fašistička komuna. Gabrijele D’Anuncio, Republika Fiume i ekstremi 20. veka“, objavljena mu je knjiga „Vrijeme omamljenosti. 1918. – Evropska sudbonosna godina“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android