„Teško je da objasnim osećaj nekome ko nije prošao kroz to – sramota, strah, bes. Želela sam samo da nestanem, da ne postojim, da me nema više…“ Tako svoja osećanja za DW opisuje jedna devojka koja je bila žrtva tzv. osvetničke pornografije i koja je želela da ostane anonimna.

Problem osvetničke pornografije, odnosno neovlašćenog deljenja eksplicitnih fotografija bez pristanka, u Srbiji se ponovo našao u žiži javnosti nakon ispovesti studentkinje Nikoline Sinđelić. Ona je javno svedočila o policijskoj brutalnosti koju je doživela u zgradi Vlade Srbije od strane pripadnika Jedinice za obezbeđenje (JZO), odnosno njenog komandanta Marka Krička – a odmah nakon toga na internetu su, bez dozvole, objavljene njene intimne fotografije.

Prvo ih je na društvenim mrežama podelila bivša sekretarka Ministarstva unutrašnjih poslova Dijana Hrkalović, a potom su te fotografije i komentarisane u programu prorežimske televizije Informer. Miloš Pavlović, punomoćnik Nikoline Sinđelić, kaže da će, kada se završe sva veštačenja, protiv Hrkalović i Krička biti podnete krivične prijave.

„Dijana Hrkalović u ovom momentu nije osoba koja je odgovorna i zadužena službeno, kao što je to Marko Kričak. Ona ne vodi tu jedinicu, nije u ministarstvu, itd. Za nju će krivična prijava biti vezana za saznanja koja se odnose na objavljivanje bez dozvole nekih privatnih stvari – proverenih, neproverenih, to sada više nije ni bitno. Ona će biti izdvojena iz tog postupka kao neko ko nije službeno lice. Što se tiče Marka Krička, on će biti obuhvaćen jednom ozbiljnom krivičnom prijavom“, rekao je Pavlović za DW.

Šta predviđa Krivični zakon?

Pitanje je, međutim, šta će se navesti u prijavi protiv Dijane Hrkalović? U Krivičnom zakonu Srbije ne postoji odredba koja se bavi osvetničkom pornografijom.

U takvim slučajevima koriste se formulacije iz Krivičnog zakona – „polno uznemiravanje“ (član 182a) i „proganjanje“ (član 138a), objašnjava za DW Specijalni tužilac za visokotehnološki kriminal Boris Majlat. Kazna za „polno uznemiravanje“ kreće se od šest meseci do tri godine zatvora, dok je za „proganjanje“ predviđeno od tri do pet godina, u zavisnosti od posledica.

Majlat kaže da su pokušali da uvedu posebnu sudsku praksu za takve slučajeve: „Naši pokušaji su ostali bezuspešni, jer je sud nalazio da se radi o krivičnom delu iz člana 145 Krivičnog zakona – neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka. Naši pokušaji su bili kako bi se eventualno uspostavila sudska praksa, ali sud je bio stava da se radnja objavljivanja slike ili video-zapisa može podvesti pod biće krivičnog dela iz člana 145 Krivičnog zakona za koje javni tužilac nije ovlašćen da preduzima gonjenje, osim u slučaju da objavljivanje vrši službeno lice u vršenju službe, što se u praksi nije dešavalo“, navodi Majlat.

Inače, samo nedelju dana pre slučaja Sinđelić, Ministarstvo pravde najavilo je da će distribucija intimnih sadržaja postati posebno krivično delo, podseća Mila Bajić iz SHARE fondacije, organizacije koja se zalaže za unapređenje ljudskih prava i sloboda u onlajn-sferi.

„Podsetiću da je u toku prošlogodišnjih javnih rasprava na temu Krivičnog zakonika veliki broj organizacija za ženska prava lobirao za uvođenje tog krivičnog dela, kao i godinama ranije, a da je najčešći odgovor čelnika iz Ministarstva pravde bio da takvo delo već postoji u okviru drugih dela i da nema potrebe da se uvodi“, objašnjava Bajić za DW.

Ni „osveta“, ni „pornografija“

Teško je utvrditi koliki je broj takvih slučajeva u Srbiji. Tužilac Majlat navodi da je u prethodne dve godine bilo „manje od sto prijava“.

Ali, mnogi slučajevi nikad i ne dođu do suda, kaže Ana Zdravković iz udruženja OsnaŽene: „Žene su ostavljene same sebi – da podnose privatne tužbe, da teret dokazivanja padne na njih, da one plaćaju sve. To je ogroman teret za nekoga ko je već prošao kroz nasilje.“

„Osim toga, tu je i osuda okoline“, kaže Zdravković i dodaje da postoje i strah od direktne osvete nasilnika ako sazna da je prijavljen, strah od toga da će porodica ili okolina saznati za fotografije i da će biti izložene dodatnoj sramoti i stigmi.

Na nivou Evropske unije problem osvetničke pornografije i dalje nije regulisan, ali neke države već imaju posebne zakone o tome, poput Francuske, Italije, Irske i Malte.

Mila Bajić iz SHARE fondacije smatra da je i sam termin „osvetnička pornografija“ problematičan i predlaže termin „zloupotreba intimnih sadržaja bez saglasnosti“.

„Osveta implicira da je žrtva prethodno učinila nešto zbog čega bi zaslužila osvetu – što nikada nije tačno. Takođe, sadržaj koji je deljen s intimnim partnerom ne može se nazvati pornografijom, jer nije namenjen javnosti. Termin 'osvetnička pornografija' na neki način stavlja odgovornost i na samu žrtvu, što nikako ne može biti istina“, kaže Bajić.

A to kako se žrtva oseća zna devojka koju smo citirali na početku ovog članka: „Policija u malom gradu nije na tvojoj strani, a taj dečko je imao veze u policiji. Jedino što sam tamo mogla da dobijem jeste da mi se smeju i da rašire slike svuda po gradu. Nije više bilo ni do mojih osećanja – iako bih to opisala kao stanje teške depresije. Biti etiketiran kao devojka koja je slala svoje gole fotografije. Šta će da misle o mojim roditeljima, šta će oni da misle o meni, šta će reći moja rodbina, moji prijatelji? Dugo mi je trebalo da shvatim da nije moja krivica“.