Plava u načelu znači da se u tu kantu baca stari papir. Papir i ništa drugo! Mnogi naime ne znaju da čak ne karton od pice ili kolača ne sme da bude bačen u tu kantu: to remeti proces recikliranja. Nisu dobri ni plastificirani papiri – posteri i magazini. Za takvo sakupljanje starog papira za ponovnu upotrebu zalagao se još 1774. pravnik Justus Klaprot.

Zato u te kante ide sve što će opet „postati prah“: od ostataka hrane, pa do uvelog cveća. Sve to odlazi u postrojenja za proizvodnju bio-gasa.

To je već veliki problem: ako je na kanti znak „Zelena tačka“, onda u njega nikako ne ide svaka plastika, nego samo ambalaža koja ima taj znak. To znači i metal, pa i stiropor. Taj znak znači da proizvođači plaćaju ekološko zbrinjavanje njihove ambalaže – ali ne svake plastike koja vam dođe pod ruku.

Ako je previše smeća, onda može i u kesu. Ali ne bilo kakvu! Svaka kuća plaća za pražnjenje određenog broja kanti, a ako je đubreta previše, ono može u kese u čijoj je ceni i nadoknada za odvoženje. Takve posebne kese prodaju se obično na kioscima. A ako iznesete običnu kesu sa đubretom pred vrata, to bi moglo da vas košta krivične prijave!

Crne, obične kante namenjene su za sav otpad koji se neće reciklirati. I tu bi trebalo biti oprezan: najstrože je zabranjeno i kažnjivo u takve kante stavljati poseban otpad – hemikalije ili građevinski šut.

U svakom domaćinstvu ima mnogo toga što spada u poseban otpad. Baterije se recimo bacaju samo u posebne kutije koje se nalaze u samoposlugama. Električni aparati mogu da se predaju u prodavnicama takvih aparata... Ali opasne hemikalije ili građevinski šut – to morate sami da odnesete na deponiju i pritom da prijavite šta bacate. A onda još i da platite za to – često ne baš mali iznos.

Radnici čistoće imaju pravo da odbiju da isprazne kontejner ako je ovako prepunjen. On u tom slučaju uopšte ne može da bude stavljen na viljuške kamiona za odvoz smeća. Jeste da je problem kuda s tolikim otpadom – ali nije rešenje ni da se natrpa kod komšije. Zato neki svoje kante drže i pod ključem – jer sve to košta...

Kod stakla obično ima kontejner za bijelo, smeđe i zeleno staklo. Ali što ako je staklo plavo ili crveno? U pogonima za reciklažu znaju da iz takvog stakla nikad neće dobiti "čistu" boju kakvu možda traži neki proizvođač, tako da treba paziti barem kod bijelog stakla. A tamo ne smiju niti čaše ili razbijena prozorska stakla - to je druga vrsta stakla.

U nekim gradovima postoje čak i kućni kontejneri za staklo, ali po pravilu su to zbirna mesta koja se nalaze negde na ulici. Kada se u njih ubacuju flaše i drugo staklo, onda se to i čuje, tako da je njihovo korišćenje nakon 20 časova, nedeljom i praznikom – zabranjeno.

Ovi automati sortiraju flaše i ambalažu. Po pravilu su opremljeni brojnim senzorima koji mere veličinu i težinu plastične flaše, čitaju barkod sa proizvoda i proveravaju da li se ta flaša vraća da li je uopšte kupljena u Nemačkoj.

U svakoj zemlji u kojoj postoji kaucija za flaše ili limenke, tu ima i ljudi koji redovno pregledaju kante i skupljaju flaše onih koje je mrzelo da ih vrate kako bi dobili nazad dvadesetak centi. Problem je međutim što neki od tih „rudara“, oko kante ostavljaju priličan nered. Zato su u nekim gradovima u Nemačkoj oko uličnih kanti za smeće postavili ovakve „vence“ za flaše.

U mnogim gradovima postoji nekoliko dana određenih za odvoženje kabastog otpada. Sa đubretarima je moguće dogovoriti i poseban dan za odvođenje takvog otpada pri čemu je „kućna“ količina tog smeđa – dakle koji kubni metar – za odvoženje i dalje besplatna. U svakom slučaju takav otpad mora da bude uredno složen uz ivičnjak. A tu su i božićne jelke koje se odnose u nekoliko termina tokom januara.

U mnogim gradovima postoje i kontejneri za staru odeću i obuću. Ponekad to nisu kontejneri gradskog otpada, već neke organizacije koja tu odeću deli kao humanitarnu pomoć. Naravno, dotrajala se koristi samo kao sirovina. U svakom slučaju, ovako pobacati cipele pred kontejner – ne koristi baš nikom.

Ma kakvi! Naravno da ima i takvih, ali uprkos svim merama i pravilima – smeća ima svuda. Dovoljno je otići u neki park, pogotovo ponedeljkom, nakon što su ga preko vikenda okupirale brojne porodice i društva sa roštiljima. Tamo su obično postavljeni i veliki kontejneri za otpad, ali ipak ima previše onih koji „zaborave“ da svoje đubre stave – na pravo mesto.