Izbeglice i migranti koji se nalaze u Bosni i Hercegovini i dalje su tema pisanja štampe sa nemačkog govornog područja. Listovi prenose i svedočenja migranata o sve većem nasilju hrvatske policije.
Oglas
„Da li Fronteks toleriše to što lokalne snage bezbednosti maltretiraju izbeglice? Kako nasilje sistemski funkcioniše? Govore žrtve i humanitarci iz izbegličkog centra u Bosni…“, piše u uvodu teksta objavljenog u internet-izdanju Špigela autora Torea Šredera koji je boravio u Bihaću.
Autor počinje veoma slikovito: „Vakas podiže nogavice pantalona i pokazuje natečene noge. ’Prvo su ih gazili, a posle su uvrtali gležnjeve’, kaže 31-godišnjak koji je navodno samo nekoliko sati pre toga prošao kroz ruke hrvatskih policajaca. Njegov prijatelj Amir kaže da su ga policajci tukli i udarali po licu. Pre nego što su iz Hrvatske prisilno vraćeni u Bosnu i Hercegovinu, izbeglice iz Pakistana morale su noć da provede u šatoru, ’bez vode, hrane i toaleta’.“
Novinar prenosi reči izbeglica koji tvrde da su im oduzeti novac i mobilni telefoni, a da su njihovi rančevi i sve što je u njima bilo, spaljeni. „Posle toga Hrvati su ih vratili u Bosnu, proterali iz EU, bez da su imali mogućnost da u Hrvatskoj podnesu zahtev za azil. Takva ilegalna praksa poznata je kao tzv. ’puš-bek’,“ piše Špigel.
„Neviđeno nasilje“
U tekstu se navodi da je putovanje izbeglica i migranata iz južne Azije trajalo mesecima, ali da nikada, kako kažu, nisu doživeli toliko veliko nasilje kao u Hrvatskoj. „Hrvatska policija očigledno sistematski zlostavlja migrante, kako na granici, tako delom i unutrašnjosti zemlje. Na to ukazuje i opsežni izveštaj nemačke nevladine organizacije ’Border vajolens monitoring’“, piše Špigel i podsjeća da je u magazinu „Report Minhen“ javnog servisa ARD navedeno objavljeno da Fronteks navodno dozvoljava povrede ljudskih prava od strane graničnih službi zemalja koje čuvaju spoljne granice Evropske unije.
Autor teksta opisuje situaciju na bivšoj deponiji smeća Vučjak kod Bihaća, gde su smeštene izbeglice. „Na Balkanskoj ruti, Bosna je neka vrsta grlića flaše. A Vučjak je čep te flaše.“ Novinar je u Vučjaku sreo i nemačkog humanitarca i novinara Dirka Planerta koji od polovine juna migrantima pruža osnovnu medicinsku pomoć.
„Prilikom posete Bihaću ovog leta, Planert je bio svedok načina na koji se izbeglice transportuju do Vučjaka. Otada sakuplja donacije, kupuje lekove, a ponekad i sam pruža medicinsku pomoć, iako za to nije obučen. ’Pomagaću sve dok ne prestane patnja ljudi’, kaže Planert. Osvrćući se na ponekad čak i teške povrede s kojim se on i njegovim tim svakoga dan sreću, dodaje: ’Policajci za Evropu rade prljavi posao. Za njih je to takmičenje – to na kojem području će najbolje da spreče prolazak izbeglica’.“
„Bez obzira na to koga u Vučjaku pitate, svi govore o nasilju policajaca. ’To im je zabavno’, kaže 23-godišnji Jusuf iz Islamabada. I dodaje: ’Smejali su se dok su nas tukli’. Jusef je skoro godinu dana zaglavljen u Bosni. U nekom trenutku uspeće da stigne do Italije. ’Zato što moram da uspem’, kaže Jusef.“
Napeta situacija u Bihaću
O istoj temi piše i list Prese koji ocenjuje da Balkanska ruta „nije skroz zatvorena“. Austrijski list iznosi podatak da je više hiljada izbeglica i migranata na putu od Turske preko Grčke prema centralnoj Evropi. „To je doduše znatno manje nego u jeku tzv. izbegličke krize u jesen 2015. godine“. Prese prenosi i reči gradonačelnika Bihaća Šuhreta Fazlića koji optužuje hrvatsku policiju da prilikom prisilnog vraćanja izbeglica i migranata sve više prodire na teritoriju BiH.
„Organizacije za zaštitu ljudskih prava i UNHCR kritikuju hrvatske policajce da zlostavljaju i prisilno u BiH vraćaju izbeglice i migrante koje vide blizu granice između BiH i Hrvatske. UNHCR navodi da se prilikom tih akcija krši međunarodno humanitarno pravo. Hrvatska zauzvrat tvrdi da se radi o ’vraćanju sa granice’ koje je u skladu sa zakonima EU.“
Prese navodi da je novinar tog lista pre nekoliko nedelja posetio migrante na bivšoj deponiji smeća u blizini Bihaća. Tu su uglavnom ljudi iz Avganistana i Pakistana. Oni pričaju o nasilju i to ne samo na hrvatskoj granici. „Izbeglice koje napuste izbeglički centar, u kolonama se u njega prisilno vraćaju“.
Austrijski list donosi i podatak Ministarstva unutrašnjih poslova BiH prema kojem se u toj zemlji trenutno nalazi 9.000 izbeglica, uglavnom u izbegličkim centrima u Bihaću. „Većina u veoma teškim uslovima čeka mogućnost da preko Hrvatske stigne na Zapad. Klasična Balkanska ruta, od Grčke, preko Severne Makedonije, Srbije i Mađarske prema centralnoj Evropi od 2016. godine se smatra zatvorenom. Međutim, otada se etablirala alternativna ruta, preko Bosne, Hrvatske i Slovenije“, piše austrijski Prese.
Priredio: Mehmed Smajić
Golgota migranata na Vučjaku
Golgota migranata na brdu Vučjak kod Bihaća izgleda da nikoga ne interesuje. Nesrećnim ljudima, osim institucionalnih briga, nedostaju hrana, lekovi, lekari, struja, toaleti... Među njima ima i dece.
Foto: DW/D. Planert
Posledica nedelovanja
Pritisak je 18 meseci postepeno rastao da bi u petak 14. juna došlo do kulminacije. Pored kampa Međunarodne organizacije za migracije (IOM) kod Bihaća na jednoj livadi je kampovalo 500 osoba. IOM ih nije registrovao, tako da nisu mogli da dobiju nikakvu hranu niti pomoć. U popodnevnim satima stigli su policijski autobusi i ti ljudi su pozvani da se ukrcaju.
Foto: DW/D. Planert
Transport
U Bihaću procenjuju da tu boravi šest do osam hiljada migranata, što je kao 20 odsto tamošnjeg stanovništva. Kampovi su premali da ih sve prime i mnogi borave u napuštenim kućama. Takođe, svakodnevno se priča o provalama. Ispred vrtića je došlo do ubadanja nožem. Proširila se nesigurnost, podstaknuta društvenim mrežama. Autobusi su se zaustavili 10 kilometara izvan grada na makadamskom putu.
Foto: DW/D. Planert
Dolazak na Vučjak
Ovo mesto je tokom više decenija služilo za odlaganje gradskog smeća. Preko smetlišta je samo navučen sloj zemlje. Stanovnici pričaju da se tu sve češće pojavljuju gasovi iz deponije, poput metana. Granica EU odatle je udaljena samo pet kilometara, a između su minska polja. Tu postoje samo smrad, tri šatora i rezervoari za pitku vodu. Nema toaleta, tuševa, struje, kao ni bolničara.
Foto: DW/D. Planert
Abdul Rahim Bilal
Istovaren je iz policijskog kombija. Zadrhtao je, vrisnuo od bola i s njim više nije moglo da se razgovara. Ubrzo potom ležao je u prljavštini držeći ruke u predelu slepog crijeva. Autobus je krenuo. Nakon energične reakcije jedan policajac pozvao je hitnu pomoć. Trebalo joj je pola sata da dođe. Tri dana kasnije, prema informacijama iz bolnice, Abdul Rahim Bilal je otpušten.
Foto: DW/D. Planert
800 ljudi na deponiji
U toku samo nekoliko dana policija je sve više migranata dovozila na Vučjak. Hvatala ih je svuda po gradu, u sporednim ulicama, na železničkim šinama, svuda. U gradu se sada može videti samo mali broj migranata. Mnogi „Bišćani“ samtraju da su ih napustili i EU i vlada u Sarajevu. „Sami sebi smo morali da pomognemo“, kažu oni.
Foto: DW/D. Planert
Hleb i supa
Većina ovih mladića dolazi iz Avganistana, Pakistana i Sirije. Zatim slede Indija, Egipat i Gaza. Ovde gore, oni od lokalnog Crvenog krsta dva puta dnevno dobijaju hljeb i supu. Predstavnici IOM su dolazili ovde u belom Dačija Dasteru. Nisu uradili ništa.
Foto: DW/D. Planert
Crveni krst se nada pomoći
Saradnici lokalnog Crvenog krsta u Bihaću kažu da za zbrinjavanje izbeglica ili za kupovinu sanitetskih sredstava ne dobijaju novac od vlade u Sarajevu ili IOM. Zbog toga je pre nekoliko dana upućen poziv građanima Bihaća sa molbom da doniraju hranu.
Foto: DW/D. Planert
Ratne priče
Neki migranti sa Vučjaka su deset nedelja na putu ka Evropi, a neki čak tri godine. Oni pričaju o ratu u Siriji, terorističkim napadima i policijskoj samovolji u Pakistanu i raketama ispaljenim na Gazu. „Da je bilo moguće živeti u našoj zemlji, ne bismo sada bili ovde“.
Foto: DW/D. Planert
Nema više snage
Džuma Al Hamid u Siriji je bio u jednom od Asadovih zatvora. On dolazi iz okoline Idliba. Na putu je već tri godine, godinu dana proveo je na Lezbosu u kampu Moria. „Ne mogu više“, kaže 26-godišnjak. „Želim da samo da živim u kući, ništa više. Ovde se bojim. Bojim se policije, kao i kriminalaca ovde gore.“ Krijumčari traže 3.000 evra. On ih nema.
Foto: DW/D. Planert
This ist not a camp…
Oni žele da ih čuju. Ovo je njihov vapaj. Zbog toga sam sa sobom poneo papir i olovku. Jedna gospođa iz jedne francuske organizacije za ljudska prava, napisala je ovo umesto njih. Očajnički pokušaj da dobiju pomoć.
Foto: DW/D. Planert
Bez prava
Hasan Ali deportovan je na Vučjak, iako ga je IOM registrovao kao migranta i dobio je mesto u kampu „Bira“. On kaže: „Policija me uhapsila u gradu. Kad sam im pokazao svoju IOM-karticu i rekao da sam smešten u ’Biri’, rekli su mi da će me udariti ako to još jednom ponovim. Potom su me doveli ovde. Zašto? Ne znam.“
Foto: DW/D. Planert
Jesti u prljavštini
Hrana Crvenog krsta sastoji se od dve oskudne supe dnevno. Ovde nema struje, nema toaleta, nema tuševa i ne postoji mogućnost da se opere odeća. Gotovo svi imaju osip, raščešane delom gnojne rane, krvava stopala i noge. Ovde nema lekara. Bolničari Crvenog krsta kažu da nemaju dovoljno materijala za brigu o tim ljudima.
Foto: DW/D. Planert
Dete na smetlištu
Najmlađi migrant u kampu ima 12 godina. On zapravo pripada kampu „Bira“ ili jednom od hotela u kome su smešteni žene i deca. Policija ga je takođe pokupila u gradu i dovela na Vučjak. On poseduje samo ono što ima na sebi. Strategija preplavljenog grada Bihaća je jasna: „Nestanite odavde“. Krivci za to su odgovorni u EU i Sarajevu.
Foto: DW/D. Planert
EU sve zna
Evropska unija ne može da kaže da nije ništa znala. Dvojica vojnika EUFOR-a bila su na Vučjaku i sve su videla. Oni će o tome obavestiti svoje glavno sedište. Ova situacija veoma podseća na rat u Bosni i Hercegovini. Bihać je bio „zaštićena zona UN“, ali samo na papiru. Tada su ovde boravili posmatrači UN. Oni nisu uradili ništa. Isto kao i EUFOR danas.