Ihsanudin Gul Muhamed stradao je u maju 2018. Njegovo telo su našli u reci Korani, na granici između Bosne i Hercegovine i Hrvatske.

Tu u blizini živi Rasim Ruždić. On ima terensko vozilo a prikolicom i policija ga uvek zamoli za pomoć kada treba da se transportuje nešto s tog teško pristupačnog terena. Tako je bilo i tada: „Stavio sam beživotno telo u prikolicu. Držao sam ga za ruke. Koža je već počela da mu se guli, što znači da je već nekoliko dana bio u vodi.“

Najverovatnije se izgubio

Ihsanudin Gul Mohamed imao je na sebi sivu majicu, farmerke, patike, marku i 30 centi gotovine, gumicu za kosu… Kada je Rasim Ruždić položio njegovo telo u prikolicu, video je da je u Ihsanudinovoj čvrsto stegnutoj levoj šaci ostao tespih, (ogrlica za molitvu) sa perlama boje safira.

Okolnosti pod kojima je Ihsanudin stradao nemoguće je razjasniti. Zna se da se kretao u grupi i da je pokušao da pređe bosansko-hrvatsku granicu. Ruždić pretpostavlja da je grupu zaustavila hrvatska granična policija.

„Onda su pobegli nazad u Bosnu, ali nesrećni mladić se najverovatnije izgubio i nije znao kako da se vrati. Ušao je u duboku vodu, verovatno nije znao da pliva i udavio se.“

Granična policija na „zelenoj granici“

Bosna i Hercegovina nekada nije bila na tzv. „Balkanskoj ruti“. Putevi ka zapadnoj Evropi vodili su kroz druge, susedne zemlje. Tokom 2017. godine u BiH je došlo manje od 800 ljudi, dok je 2018. godine registrovano čak 25.000 takozvanih ilegalnih migranata. Ljudi pokušavaju da se domognu neke od članica Evropske unije. Neki uspevaju, druge hvata i vraća hrvatska granična policija.

Migranti i izbeglice stalno govore o tome da im hrvatska policija ne pruža šansu da podnesu zahtev za azil, da ih ilegalno šalje nazad preko „zelene granice“ i da koristi silu. Hrvatska te navode konsekventno odbacuje.

Rasim Ruždić ne veruje hrvatskim vlastima i o tome ima jasno mišljenje: „Ako želite da sprečite ljude da pređu granicu, trebalo bi da ih zaustavite, ali ne morate da ih ubijete.“

Minimum dostojanstva

Ihsanudin Gul Mohammed sahranjen je na muslimanskom groblju u Bihaću. Pre toga, njegovo telo mesec dana je ležalo u mrtvačnici. Bosanske vlasti nisu bile sigurne šta da rade. Na kraju je sahranu organizovala Zemira Godinjac, žena koja se dobrovoljno brine o izbeglicama u Bihaću. „Svako ljudsko biće zaslužuje minimum dostojanstva na kraju ovozemaljskog života, ja sam, kao čovek, u to duboko uverena.“

Zemira je pokušala da sazna neke informacije o nastradalom mladiću. Od jednog Ihsanudinovog pratioca čula je da je mladić bio oženjen i da je imao dvoje dece. Nakon toga pokrenula je akciju da njegovo telo bude prebačeno u rodni Avganistan.

To je teško, Zemira nema kontakt s njegovom porodicom. Nema ni informacije o njegovom mestu porekla. Ipak, ne odustaje. Nada se da će neko u nekom trenutku početi da traži Ihsanudina. Kaže i da je on imao jednu posebnu fizičku karakteristiku: šest prstiju na levoj ruci. Zato će, kaže, da sačuva Ihsanudinov plavi tespih i njegovu gumicu za kosu:

„Sigurno je želeo da ostavi svojoj porodici nešto više od toga, ali tako vam je to. Njegova sudbina je bila da pronađe smiraj u Bosni. Ovo je njegov tespih, a sa ovim je verovatno vezivao kosu. Sačuvaću te stvari kako bi ih jednog dala njegovoj porodici.“

jr (ARD))

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android