Trećeg jutra u Izmiru zaputimo se tramvajem duž obale ka jugu. Izađemo na stanici Karataš. Izmirski zaliv svetluca na jutarnjem suncu. Prelazimo bulevar koji je devedesetih otet od mora i zalazimo u gradsku četvrt koja se na prvi pogled ne razlikuje od ostalih krajeva u Izmiru. Samo što je strmina zahtevala da svaka naredna ulica koja vodi paralelno duž obale bude nekoliko metara iznad prethodne. Stepenice koje poprečno povezuju ove ulice kao da vode u nebo. Kvartu Karataš su Sefardi, koji su nakon proterivanja iz Andaluzije 1492. ovde našli utočište, dali umetničko-poslovni karakter.

Moj dragi Izmire

Brzo smo na svom cilju, u sokaku sa lepim kafeima. Nazvan je po Dariju Morenu. Moreno je rođen 1921. u sefardskoj porodici, a slavu je stekao kao glumac i šansonjer na francuskom i turskom.

Jedna od njegovih ploča na turskom zvala se Moj dragi Izmire. Verovatno zbog toga na ulazu u kuću u kojoj je odrastao na engleskom i turskom stoji natpis: Poslednja volja Darija Morene.

A ispod toga:

“Dragi moj Izmire,

moj slatki, dragi Izmire,

ako jednog dana umrem daleko od tebe

neka me donesu tebi.

Ali dok me nose ka grobu,

neka ne kažu ‘mrtav je’.

Neka kažu: ‘On spava’.

Morenovoj bisti društvo pravi kip Enrika Masijasa na drugoj strani sokaka. To je francuski šansonjer jevrejskog porekla iz Alžira, poznat po svojem obnavljanju andaluzijskog zvuka.

Lift od marseljske cigle

Nešto dalje, na dnu sokaka, izbijamo u podnožje građevine po kojoj Izmir možete odmah prepoznati – toranj istorijskog lifta. Asensör – turska reč za lift je pozajmljena iz francuskog. Izgradio ga je 1907. sefardski trgovac tekstilom i dobrotvor Nesim Levi. Cigle su dopremljene iz Marselja, sa druge strane Mediterana. Do tada je jedini način da se sa Mithat-pašinog puta na nivou mora dođe u Halil Rifat-pašinu mahalu bio - da se savlada 155 stepenika. Prihod od upotrebe lifta Levi je namenio sefardskom staračkom domu i bolnici.

Ulazimo u lift i posle tridesetak sekundi izlazimo na platformu, sa koje se otvara pogled na grad koji se budi, na more i drugu obalu zaliva sa izmirskim neboderima na kojima blešti svetlo sa istoka. Kafe na platformi tek otvara. Nigde nikoga. Tokom celog boravka u Izmiru grad mi nije bio ovako blizak, skoro samo moj. Ovo je mesto sa kojeg mogu da ga obuhvatim pogledom kao da ga grlim. I da do mile volje ćutim.

U podnožju lifta popili smo kafu u prijatnom kafiću u kojem smo bili jedini gosti. Smišljali smo svoj sledeći cilj.

Sahat kula

Vraćamo se jednu stanicu tramvajem. Izlazimo na trg po kojem je Izmir poznat u svetu - Konak. Dočekuju nas platna razapeta na stubovima. Na trgu stvaraju ugodnu hladovinu. Ali oko se neumitno zaustavlja na jednoj kamenoj vertikali – na izmirskoj Sahat-kuli.

Priča o ovoj neobičnoj građevini je priča o njenom tvorcu, francuskom arhitekti Rejmonu Šarlu Pereu. Stigao je u Izmir 1880. kao učitelj francuskog za decu bogatih zapadnjaka i turskih begova. Ali je njegova prvobitna profesija bila jednako tražena. Počeo je u Izmiru graditi vile za gospodu, potom džamije i crkve. A na dvadeset i petu godišnjicu vladavine sultana Abdul Hamida II godine 1901. podigao je Sahat-kulu, današnji simbol grada Izmira.

Kula je visoka 25 metara, Pere je nadahnuće za dekorativne elemente našao u mavarskom stilu. Satni mehanizam je poklonio nemački car Vilhelm II.

Rajmon Šarl Pero je sebe ovekovečio u Izmiru, gradu u kojem je umro 1929. Njegova žena i deca su posle njegove smrti otišla u Francusku. Razmišljam o ljudskoj prolaznosti i varljivoj sudbini ljudskih dela – ni Pero nije mogao da nasluti da će baš njegova Sahat-kula postati vizuelni znak po kojem će se čitav vek posle njegove smrti u svetu prepoznavati grad koji je on voleo.

Iza Sahat-kule, na trgu se nalazi Konak džamija. Nju je svojevremeno poželela Ajša Hanim, žena moćnog izmirskog Mehmet-paše. Želja joj se ispunila 1755. Sve do danas je to ostala jedna od najlepših izmirskih bogomolja. Ornamentalne pločice oko prozora, klesani kamen i sklad ostavljaju utisak osmanske otmenosti.

Izmirska čaršija

Iza moderno uređenog trga i istorijske zgrade gradske uprave, čeka nas stari pazarni deo grada, Kemaralti, pijaca i čaršija sa hiljadama radnji. Skoro da nema vidljivog prelaza. Iz modernog Izmira upadate u grotlo orijentalnog šarenila. Sokaci sa dućanima sačinjavaju lavirint u kojem je možda najpametnije pogledom potražiti minarete dve džamije. I poći prema onoj koja je na severu – to je Hisar džamija. 5 Straßencafé am Kemeraltı Bazaar

Pijačna područja na Mediteranu su mesta na kojima se putnici mogu najbolje ugostiti. U to sam se uverio u Palermu, Solunu, evo i u Izmiru. Sam život ovde pulsira s radošću.

Nekoliko puta smo se izgubili pre nego što smo pronašli put do Kizlaragasi-hana, karavansaraja izgrađenog odmah iza Hisar džamije. U dvorištu hana je bašta kafea, a na spratu, u senovitom hodniku, uz arkade, mali kafić u kojem smo ostali dugo pijuckajući turski čaj i diveći se prizoru.

Najpre je nastao mevlevijski sokak koji je vodio do tekije. Tu su nastale prve radnje. Kada je 1592. izgrađena danas najstarija izmirska džamija – Hisar džamija – oko nje su nastajali dućani i karavansaraji. Bilo je tri takva hana, a burna vremena je pretrajao ovaj jedan u kojem pijuckamo čaj i razmišljamo o istoriji.

Agora

Okrepljeni, ponovo uronimo u pijačni mravinjak. Mešaju se mirisi kafe, roštilja, slatkiša, tkanina. Miris mora. Zapravo miris ribe. Idemo sokakom u kojem se sveža riba stalno poliva vodom. Ovakvu ribarnicu na otvorenom svako bi poželeo u svom komšiluku. Obećavamo sebi da ćemo danas ručati ribu.

Sada tražimo antičku Smirnu. Zovu je Agora i nalazi se na desetak minuta hoda od pijace. Izlazimo iz pijačne gungule, prelazimo Ešref-pašin bulevar, na kojem je uvek saobraćajni špic. Zalazimo iza jedne ogromne zgrade i na drugoj strani vidimo antičke ruševine. Njihova monumentalnost nam govori o tome da ovaj grad ispod orijentalnog sloja skriva više hiljada godina grčke istorije.

Najstarija Smirna je bila nešto istočnije od ovog mesta, na brdu koje se danas zove Kadifekale. Na bezbednoj distanci od mora i osvajača. Legenda kaže da je Aleksandar Veliki, spavajući u toj Smirni, usnio proročanstvo koje ga je obavezalo da se centar grada preseli na uzvišenje Pagos koje je bliže moru. I upravo tu je nastala grčko-rimska Agora, centar moćnog sredozemnog grada.

Plaćam ulaznicu i odlazim najpre kolonadi stubova koji svedoče o nekadašnjoj veličini i moći grada. Smirna je nekoliko puta u istoriji bila razarana zemljotresima. Jedan od najrazornijih desio se 178. godine posle Hrista. Jedan od onih koji su dali svoj pečat ovom mestu jeste Marko Aurelije, rimski car i filozof. Vladar svetskog casrtva koji je svoje delo „Samome sebi" napisao na grčkom, prepoznao je značaj razorene Smirne i naredio je da se obnovi. Zapravo, šetamo najviše po njegovom nasleđu.

Aleksandrov san

U podzemnom delu antičkih ostataka Smirne, pronalazim česmu iz koje kulja voda. Umivam se, puštajući da mi tečnost ohladi podlaktice. Zamišljam zatvorenih očiju život u ovom gradu koji je progutala zemlja, pa je iskopan za naše radoznale poglede. U slike iz holivudskih filmova sa antičkim temama upliću se slike malopređašnje pijačne vreve. Setim se i stiha Hajnera Milera o istoričaru Momzenu koji se žali da – ruševine ćute. Osluškujem tu tišinu.

Nešto dalje ugledam lukove bazilike. Svetlost koja dopire kroz nedostajući svod pravi kriptične šare. Lepota ovog mesta je pomalo setna. To je spomenik prolaznosti.

Ipak se mora posetiti ovo mesto. Tu je najvidljivije na čemu počiva današnji Izmir – na slavnoj antičkoj, pa vizantijskoj Smirni. Važna je i za hrišćansku istoriju, nalazimo je i u biblijskom tekstu. Jedna od sedam hrišćanskih zajednica koje se spominju u novozavetnom Otkorovenju Jovanovom jeste ona iz Smirne. Hrišćanski svetitelj Polikarp bio je ovde episkop, u Smirni je i pogubljen baš za vladavine Marka Aurelija. Uostalom, tursko ime grada – Izmir – u sebi krije stariji, starogrčki naziv: Is Smirna. U Smirnu.

A Smirna? Kažu da je mirišljava smola miro, ili smirna, ugrađena u ovo ime. A ona je dobila naziv po Miri, Mirni ili Smirni, lepotici koju je boginja ljubavi Afrodita navela na greh sa Mirinim ocem, kiparskim kraljem. Iz tog greha rodio se Adonis, bog lepote i vegetacije. Na kraju mitološke priče Afrodita Miru ili Smirnu pretvori u mirtu, žbunoliko drvo koje zasečeno daje mirišljavu smolu – miro.

Riblji trg

Ogladneli smo hodajući antičkom Smirnom. Vraćamo se istim putem i samo što zađemo u pijacu, izgubimo se nekoliko puta. Fraza koja se olako izgovara za neka mesta – da se na njima može naći sve, od igle do lokomotive – izgleda doslovce važi za izmirsku pijacu. Tražeći riblji trg, naišli smo čak na radnju koja prodaje originalne američke i ruske automatske puške.

Uz malo sreće pronalazimo Riblji trg okružen nizom restorana. Ovde je dominantan miris roštiljske ribe, belog luka i limuna. Sedamo u jedan dobro popunjen restoran naspram spomenika ženi koja pod miškom drži ribu. Nekako se sporazumemo. Na jelovniku su i fotografije ponuđenih jela.

Na sto nam stiže odlična riba uz koju jedemo još bolju salatu. Uzimamo po jedan osvežavajući napitak.

Iznenađenje je potpuno kada odem na kasu da platim. Zabrađena devojka s ljubaznim osmehom na dobrom engleskom izgovara sumu za koju ne mogu da poverujem da je tačna. Oko devet evra. Može se reći da smo na celom Sredozemlju jeli najbolju svežu ribu za najmanje para baš na izmirskoj pijaci.

Elma za kraj

Uputimo se u hotel, ali ne možemo da prethodno ne svratimo do Kafedžijskog sokaka, koji se poput tunela pomalja odmah uz karavansaraj. Zalazimo u njega i uživamo u žagoru gostiju koji iz desetina kafea ćaskaju uz kafu ili čaj.

Odlučimo da sednemo u jedan kafe čije drvene klupe kao da su presvučena pirotskim ćilimima. Za razliku od brojnih drugih radnji ova ima i sopstveni toalet, Inače su čaršijski toaleti na skoro svakom ćošku, čisti i jeftini.

Dolazimo u iskušenje da naručimo kafu koja zavodljivo miriše. Ispred gostiju za drugim stolom, a i na stolu kod gazde, vidimo u staklenim šoljama tečnost boje mahagonija. Elma. Čaj od jabuke. Prepoznamo mu miris – isti onaj u kojem smo uživali u Istanbulu ili Alanji. I naravno, poželimo ga.

Kada smo naručili još po jedan čaj od jabuke, gazda se nasmejao. Bilo mu je drago. Pitali smo ga da li zna gde možemo da kupimo taj čaj. On je govorio poneku reč engleskog. Otišao je u jedan obližnji dućan i doneo nam celo pakovanje. Platili smo, uz dobar bakšiš, a on je ruku stavio na srce, pozdravljajući nas osmehom.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.