Baš danas slušam pesmu koju je pre 60 godina napisao Pol Sajmon: „Zvuk tišine“. Nikada nisam previše razmišljao o tekstu. Mada me ova stvar prati od detinjstva, mada sam je početkom osamdesetih bezbroj puta slušao na kasetofonu u zagrebačkoj kasarni Borongaj, nikada mi nije tako tačno, a neugodno zazvučao otpevani stih: "Fools" said I, "You do not know, silence like a cancer grows…“

Budale, zar ne znate, tišina raste kao tumor? Šta da radim, nisam ja prizivao tu asocijaciju, sama se namestila: „Izborna tišina raste kao rak“. 

Šta je zapravo tišina?

Odsustvo zvuka. Muk. Potpuna suprotnost buke. Tako rečnici opisuju tišinu. Ne treba je izjednačiti sa unutrašnjom tišinom, stanjem uma nezavisnim od buke sveta.

Unutrašnja tišina je ono stanje koje duši donosi dobrobit. Jer je buka toksična. Onaj ko ume da je isključi, snagom volje ili meditacijom, zaštitio je sebe od kapilarnih tokova civilizacijskih otrova.

Može se i živeti u Tišini – tako se zovu naselja u slovenačkom Pomurju, kod Šamca i kod Zenice u Bosni. U Hrvatskoj se Tišina deli na Kaptolsku i Erdedsku. Zamislite sreću tih ljudi. U ličnoj karti piše: Mesto stanovanja – Tišina.

Nominalnost i stvarnost se retko poklapaju, pa ni stanovnici Tišine nisu zaštićeni od laveža komšijskih pasa ili zvuka bušilice u nedeljno jutro. Posebno ne od vrištećih naslova u digitalnom svetu.

Sa druge strane, izolovanje u prostoriji bez zvuka (camera silens) ljude dovodi do halucinacija, fizičke i psihičke oronulosti. Ukidanje prava na zvuk spada u takozvano „belo mučenje“, psihičku torturu koja ne ostavlja fizičke tragove, ali je jednako razorna po zdravlje. U tome su se izveštile mnoge imperije, bivše i sadašnje. A i njihovi okrutni sateliti.

Da skratimo, tišina može biti i blagodet i prokletstvo.

Odnosi li se to i na „izbornu tišinu“?

Pošto je demokratski svet izmislio nepodnošljivu buku predizborne kampanje, ponegde su se dosetili da bi bilo dobro da glasači, sluđeni propagandnim porukama i hiperprodukcijom političkog otpada, dobiju priliku da se probude u tišini.

Niko ih ne zaskače iz frižidera, sa televizijskog ekrana. Niko im nepozvan ne kuca na vrata. Niko ih ne trpa u autobuse da urlaju u slavu lidera. Pretpostavka je da će predizbornom kampanjom sluđene jedinke biti u stanju da u tišini pronađu svoju meru stvari, svoju svest i savest, svoju slobodnu volju.  

Da li ovo praktikuju svugde u svetu, gde se manje-više slobodno glasa? Ne. U Češkoj, Danskoj, Gruziji, Velikoj Britaniji i nizu drugih zemalja zabranjena je agitacija samo u blizini birališta.

U Sjedinjenim Američkim Državama bi svaka ideja o uvođenju „izborne tišine“ naišla na žestok otpor u celom političkom spektru. Prvi amandman američkog Ustava garantuje slobodu štampe i govora, pa je sa njim besmisleno polemisati. 

Ali i u zemljama u kojima postoji obavezna „izborna tišina“, njen smisao se podriva seljenjem propagandne buke na internet.

Ovo su već opisali i razložili pametni studenti političkih nauka od Poljske do Indonezije – istina o „lažnoj tišini“ odavno je dospela u seminarske radove i doktorske disertacije.

Predložena rešenja za ovu propagandnu buku na digitalni način nisu od velike koristi. Potpuno isključivanje interneta u vreme „izborne tišine“ bio bi drakonski, a često i protivustavni potez.

Kažnjavanje digitalnih propagandista često je nemoguće zbog pravnih prepreka – šta da uradite sa profilom koji bljuje partijsku propagandu na srpskom, a usidren je na američkom serveru? Povrh toga, statističari kažu da velika većina ljudi već nekoliko dana pre izbora vrlo dobro zna šta će da zaokruži.

Halucinogena mreža

Pri tom društvene mreže preuzimaju sve bitniju ulogu u političkoj komunikaciji. Nesankcionisano blaćenje, psovanje, odurne laži, ukupna treš komunikacija, ne služe informisanju, već emotivnoj mobilizaciji i sinhronizaciji potencijalnih birača.

Uparene sa antikulturom rijalitija, modelom po kojem se dominantno medijski inscenira i politički nastup na propagandnim televizijama, društvene mreže odavno prepariraju svest učesnika u toj vrsti komunikacije za amoralnost i agresivnost.

Stoga je zavisnicima od političkog rijalitija nemoguće oduzeti njihov toksični opijat, on se samo privremeno seli u digitalnu kanalizaciju i tamo nesmetano vrši čak i opstrukciju smisla izbora, a kamo li „izborne tišine“.

Društvene mreže mogu paradoksalno dovesti do istog rezultata kao i zaključavanje čoveka u „gluvu sobu“ – do halucinacija. Nemogućnost razlikovanja činjenica od fikcije, slepa vera umesto prirodnog kritičkog preispitivanja datosti, jeste patološko, ali politički poželjno stanje žrtve. To halucinogeno svojstvo mreže jeste zlatni rudnik za manipulativne karaktere.

Ako imaju resurse, politički podlaci na mrežama bitno pojačavaju navijačke emocije, već temeljno pripremljene sistematskim artiljerijskim udarima kontrolisanih medija, kanališući iracionalne porive atomizovane digitalne mase u svoju korist.

Pritom ovaj balkanski ćošak sveta ne predstavlja nikakav izuzetak. Pre nekoliko godina je Oksfordsko internet društvo u jednom istraživanju ustanovilo da su se u 48 zemalja odigrale formalno organizovane kampanje manipulacije na društvenim mrežama. Logično je da se zaključi da je danas broj tih zemalja znatno veći. 

Tišina u zemlji celodnevne buke

Valja nam razmisliti i o filozofiji na kojoj počiva „izborna tišina“. Ako je u finišu predizborne kampanje ljudima potrebna pauza da bi na miru razmislili, šta nam to govori o kvalitetu te predizborne kampanje? Da je ona onda bila tek neprekidno i totalno vređanje zdravog razuma, slobodne volje i slobodnog mišljenja?

Iza „izborne tišine“ krije se turobna, ali verovatno tačna pretpostavka, da je manipulacija suština političke komunikacije, naročito u predizborno vreme. Bezobzirnu agitaciju, bezočnu propagandu valja prekinuti za tren.

Pročitao sam negde da Koreju zovu „zemlja jutarnje tišine“. Ne znam da li to važi za njeno južno ili severno izdanje. Ili za vreme kada je bila cela. Ali znam da Srbija nije Koreja, pa nikakva jutarnja, podnevna, večernja ili noćna tišina ne može biti poetski opis zemlje i ljudi.

Ovde se ljudi često ponašaju kao da su nagluvi, a grlati.

Odakle zakonodavcima uopšte ideja da neko ko ne ume da obuzda svoj glas u komšiluku, urla u telefon u punom autobusu ili još punijoj kafani, ko ne ume da obuzda decibele ni u ophođenju sa najbližima, uopšte želi tišinu? On bi da na miru razmisli? Ili se možda bolje oseća dok horski navija i učestvuje u virtuelnom linču političkih protivnika?

Postoje ljudi koji se panično boje razmišljanja, još više slobodnog odlučivanja. U tišini vide svetsku zaveru. Ti sajber ratnici onda rado zajašu „izbornu tišinu“ da je overe svojim digitalnim zapišavanjem. Ne mogu da žive, a da ne stvaraju buku. I oni tu buku nazivaju svojim mišljenjem.

Ovde nije dom Harpokrata, starogrčkog boga ćutanja. Ovo je kuća nelečene logoreje. Mislim da bi svako sistematsko sankcionisanje političkog brbljanja na dan izbora dovelo do epidemije pantomime.

Marsel Marso, čuveni francuski pantomimičar, pokazao je za života da je pantomima „umetnost tišine“. A kod nas bi ona u slučaju isključivanja tona postala slikovni nastavak predizbornih psovki. Bila bi to tišina koja ume da vređa.

Lekovita tišina

Iskustveno smo došli do saznanja da je „izborna tišina“ zakonska posuda iz koje je tokom digitalne revolucije iscurio sav smisao –  mada se uporno pravimo da nije. Jedina uteha jeste činjenica da na društvenim mrežama nije moguća takva dominacija trenutno moćnije strane, kakva je moguća, recimo, u televizijskoj branši. 

Pošto „predizborna tišina“ zapravo i nije tišina, ne treba dovoditi u pitanje isceliteljski potencijal unutrašnje tišine.

Kvekeri – hrišćanski pokret nastao u Britaniji u 17. veku – imali su neobičnu naviku da svoja okupljanja u crkvama provedu ćuteći. Njihova molitva se nije čula. Ali ta tišina je smatrana znakom Tvorčeve svetlosti u ljudima.

U pravoslavnom hrišćanstvu je poznat koncept tihovanja. Okrenutost unutrašnjem duhovnom svetu zasniva se na biblijskim Hristovim rečima „Carstvo je Božije unutra u vama“. Stoga pravoslavni mistici zahtevaju da u srcu vlada mir, tišina, ćutanje, tihovanje.

Blizak ovome je najviši sufijski stepen prizivanja Tvorca – bez reči. Jer je direktna vizija previše uzvišena da bi bila opisana rečima. Dodamo li svemu ovome potpunu saglasnost naučnika i budista da je mirovanje u tišini dnevna meditativna praksa koja čuva psihofizičko zdravlje, onda nam je jasno da je tišina zapravo lekovita. Niče bi dodao i da je moćna.

Na jednom mestu u svojoj ključnoj knjizi „Tako je govorio Zaratustra“ on kaže: „Veliki događaji – to nisu naši najglasniji, već naši najtiši trenuci.“ A na drugom mestu dodaje: „Najtiše reči su te koje donose oluju. Misli koje dolaze na golubijim nogama upravljaju svetom.“

Šta nam ostaje na dan „izborne tišine“, u kojem poslednji put demoni iz digitalne kloake pokušavaju da nas uhvate i za dušu i za gušu?

Ostaje nam da se pravimo da ne vidimo i ne čujemo siledžije i galamdžije. Da oslušnemo sebe, da tihujemo. Kako bismo čuli najtiše reči i postali svesni dubine lakonogih misli. Kako bi unutrašnjim sluhom naslutili „Zvuk tišine“.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.