„Vladimir se smeje i pomera na malom krevetu u stanu svog oca u Rakovici. Njegove ruke i šake pomalo veslaju kroz vazduh. Vladimir verno ponavlja sve što čuje, ali ponekad može smisleno da učestvuje u razgovoru ili govori stihove“, počinje nemački nacionalni radio Dojčlandfunk dvadesetominutnu reportažu o „zaključanoj“ deci Srbije.

„Sa mnom je komunikativan, jer me voli i veruje mi. Kad dođu nepoznati, onda se povlači“, priča otac Dragan Miljević za Dojčlandfunk. Reporterka ga opisuje kao krupnog čoveka u beloj rebrastoj potkošulji, u čijim se rečima mešaju ljubav, briga, bes i očajanje.

Priča da je njegov sin greškom lekara kao beba oslepeo u inkubatoru. Uz to je verovatno autističan, ali potpuna dijagnoza nikada nije postavljena. Nakon razvoda roditelja, Vladimir je smešten u dom za negu u Trbunju kod Blaca na jugu Srbije. Otac je, kaže, brzo primetio da tamo nešto ne valja. Kaže, da nije često uzimao sina kod sebe kući, danas Vladimir ne bi bio živ.

Premda u Trbunju nikad nije smeo da poseti sina u sobi, neki zaposleni su mu potajno pokazali šokantne fotografije. „Na njima je Vladimir mršav i nag na krevetu, sumnja se i na seksualno zlostavljanje od strane drugih štićenika. Dušek je pun krvi i fekalija“, prenosi radio.

„Kada bih ga doveo iz doma, mogao bi da hoda najviše po petsto metara. To znači da u domu samo leži i zato nema kondiciju“, priča otac.

Izveštaj koji je uzbudio javnost

Radio podseća na poražavajući izveštaj koji je u junu objavila organizacija Disability Rights International. Prema tom izveštaju, situacija u srpskim domovima za decu i odrasle sa problemima u razvoju graničila se sa torturom.

„Mirisalo je užasno, prostorije su bile prepunjene, ali nije bilo ličnih stvari. Ljudi provode po cele dane u sobama golih zidova, neki su tamo bili zatočeni tokom pandemije i nisu smeli na svež vazduh“, priča Dragana Ćirić Milanović koja je radila na ovom izveštaju i posetila brojne domove.

„U jednom domu se renoviralo i štićenici su prebačeni u zgradu bez toaleta. Obavljali su nuždu u rupu u podu. Smrad urina se teško mogao izdržati“, dodaje ona za Dojčlandfunk.

Deca i odrasli držani su u krevetima sa rešetkama, često vezivani. Umesto terapije, smirivani su lekovima. Prema rečima Ćirić Milanović, deca koja jednom uđu u takav dom najčešće više nikad ne izađu.

Dojčlandfunk prenosi i reči nadležne ministarke Darije Kisić Tepavčević koja je izveštaj nazvala preteranim i požalila se zbog skandaloznih naslova u medijima. Ona je posetila jedan od domova i označila uslove tamo „maksimalno dobrim“. Ipak, nemački javni servis ARD (čiji deo je i Dojčlandfunk) nije dobio dozvolu da uđe u neki od domova i sam se uveri u stanje.

Dom kao nužnost

„Majke i očevi u Srbiji daju decu sa invaliditetom u domove iz mnogih razloga: nema državne pomoći, rade preko dana i nemaju novac za privatnu negu, ili su nakon godina nege posustali, razboleli se ili ostarili“, navodi se u reportaži.

A tu su i predrasude društva, priča Marija Pavlović koja u Beogradu vodi organizaciju koja se bavi pravima dece sa Daunovim sindromom. Njena 11-godišnja ćerka je pogođena time.

„Informacije su na početku najvažnije. Roditelji su najpre pogubljeni, psihički opterećeni. Treba im neko da ih vodi i da ima kaže: ovo uradite sada, pa onda ono“, priča Pavlović. „Ovde idete od vrata do vrata. To je gubljenje vremena. A vreme je od odlučujućeg značaja za decu.“

Nazad u Rakovici, Dragan Miljević šeta sa sinom Vladimirom. Pokušava da mu pronađe privatnu negu, ili da ga prebaci u drugi dom. Ali dom u Trbunju se tome opire tvrdeći da je Vladimir agresivan.

„Pogledajte, je li agresivan?“, pita otac reporterku. „Zašto u domu kažu da je agresivan? Zato što neće da ga otpuste. Za njega dobijaju pedeset ili šezdeset hiljada dinara mesečno.“ Otac tvrdi da novac završava u džepovima korumpiranih lokalnih moćnika.

Ta kritika je, ocenjuje Dojčlandfunk, opasna u zemlji svevlasti Srpske napredne stranke. Ovom nezaposlenom ocu zato možda preti i oduzimanje starateljstva nad sinom, navodi radio.

„Sramota bi me bilo kad bih se plašio da ustanem u odbranu svog deteta. To mi je sin. Ne mogu da shvatim da se plašiš nekog političara kad treba da se boriš za interes svog deteta čiji je život ugrožen“, kaže na kraju otac.

priredio N. Rujević

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.