„Poznajem mnoge ljude koji nisu mogli da se oproste od oca ili majke“, rekao je nedavno Frančesko Beski, biskup iz Bergama, u intervjuu za nemački Cajt. Krajem marta on je na groblju u Bergamu molio za više od 1.800 umrlih i članove njihovih porodica koji nisu mogli da se oproste od najmilijih. „One koji gledaju kako njihovi najdraži odjednom nestaju ne smemo ostaviti same s njihovom boli“, upozorio je biskup.

Telefon na kovčegu

Ali baš to se događa. Osobu na samrti niko ne drži za ruku. Jezu je izazvao izveštaj italijanske reporterke Frančeske Bori, koja je krajem marta u zaštitnom odelu posetila odeljenje za intenzivnu negu u poliklinici San Pjetro: „U Bergamu se umire usamljeno. I usamljeno se sahranjuje, dok sveštenik blagoslilja kovčeg na kojem leži mobilni telefon kako bi porodica mogla da sluša“, napisala je ona.

To nije tako samo u Italiji. I u drugim zemljama pogođenima pandemijom, pa i u Nemačkoj, lično opraštanje od ljudi na samrti dopušteno je samo u izuzetnim slučajevima.

Ni na grobljima u kapelicama više nisu dopuštene mise. Poslednji ispraćaj pokojnika je moguć samo pod vedrim nebom, u prisustvu najviše pet do dvadeset ljudi, računajući i sveštenika i pogrebnike. Na portalu nemačkog Saveza pogrebnika su navedena različita pravila za svaku saveznu pokrajinu.

Za članove porodice to je dodatni udarac. Jedan 86-godišnji muzičar iz Hamburga, koji nije smeo da prisustvuje pogrebu svog brata, ima grižu savesti. „Svakog dan mislim da je ipak trebalo da odem, iako spadam u rizičnu grupu“, kaže on za DW.

„Situacija je krajnje teška“

I Nemačko udruženje bolnica priznaje da je „situacija za mnoge pacijente i članove njihovih porodica trenutno, na žalost, krajnje teška“. Predstavnik udruženja kaže: „Većina bolnica sada znatno ograničava mogućnosti poseta kako bi sprečile unošenje virusa.“

U Nemačkoj nema jedinstvenih pravila što se tiče poseta u bolnicama i staračkim domovima. Većina ustanova ravna se prema preporuci Instituta „Robert Koh“. Dopuštenje za izuzetke se „od slučaja do slučaja“ može zatražiti u zavodima za javno zdravlje.

Kod mnogih članova porodica ta zabrana opraštanja celoga života izaziva bol i osećaj krivice. „Ako niste u poslednjim trenucima sa svojim članom porodice, to se u našoj kulturi doživljava kao nepoštovanje porodičnih obaveza“, smatra psiholog Havijer Barbero, član španskog Društva za palijativnu medicinu.

„Bez prisustva tokom poslednjih trenutaka i obreda čini se kao da se ništa nije dogodilo. Dobija se osećaj nestvarnosti“, objasnio je Barbero u razgovoru za list El Pais. On je zajedno sa 60 psihologa i pojedinim pogrebnim preduzećima u Madridu organizovao podršku članovima porodica umrlih tako što se na njihova pitanja, želje i strahove odgovara preko elektronske pošte.

U Italiji su se mnoge bolnice uključile u kampanju „Pravo na poslednji pozdrav“. Ta inicijativa Demokratske stranke (PD) prikuplja tablete i lap-topove koji se dele ljudima na samrti, kako bi se barem digitalno oprostili od svojih najmilijih.

Matilde Langendorf iz nemačkog Karitasa zalaže se da se porodici barem omogući dolazak u bolnice i staračke domove u zaštitnoj odeći. Ona priznaje da je to trenutno teško ostvariti budući da zaštitne odeće nema dovoljno čak ni za bolničko osoblje.

Pogreb s mikrofonom

U pogrebničkoj branši pojedinci pokušavaju što velikodušnije da tumače stroge propise. Tako korišćenje uređaja za spuštanje kovčega u zemlju omogućava veći broj prisutnih na sahrani, budući da više nisu potrebni nosači kovčega.

„Na grobu se mogu postaviti mikrofoni kako bi se pogreb mogao pratiti i na udaljenosti od 600 metara“, priča jedan pogrebnik koji je želeo da ostane anoniman. Naime, nikome se ne zabranjuje da na većoj udaljenosti stoji negde na groblju.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android