„Sedmog oktobra smo se probudili od buke raketa. Ta buka je bila strašna, situacija je bila strašna. Onda smo počeli da gledamo vesti i saznali šta se dogodilo“, priča Varda Junis za DW u poruci snimljenoj u severnom delu Pojasa Gaze. „Od tog dana počeo je taj duboki strah koji nas otada više nije napustio.“

Od Hamasovog napada na jug Izraela prošle godine, za stanovnike Pojasa Gaze ništa više nije kao što je bilo. Do tada su Izrael i Egipat strogo kontrolisali granice područja na kojem je vladao Hamas.

U ranim jutarnjim satima 7. oktobra 2023. militantne palestinske grupe pod vođstvom Hamasa, organizacije koju brojne države smatraju terorističkom, ispalile su stotine raketa na mesta na jugu Izraela. Istovremeno su atentatori probili graničnu ogradu oko Pojasa Gaze, upali na područje na kojem se održavao jedan muzički festival i prodrli u okolne kibuce i naselja.

U terorističkom napadu ubijeno je oko 1.200 ljudi, većina njih bili su civili. Oko 250 ljudi je oteto i odvedeno u Pojas Gaze. Izraelska vojska reagovala je već istog dana teškim vazdušnim i artiljerijskim napadima na Pojas Gaze, a kasnije je pokrenula i sveobuhvatnu kopnenu ofanzivu.

„Trećeg dana rata izgubila sam najbolju prijateljicu. Njena kuća je potpuno razorena bombama i sećam se kako sam bila u šoku. To me psihički potpuno obuzelo“, kaže Junis koja je tada živela na sedmom spratu stambene zgrade u Šeik Radvanu, četvrti na severu grada Gaze.

Ljudi u Pojasu Gaze već su doživeli brojne konflikte. Izrael i Hamas, koji je u Pojasu Gaze 2007. nasilno preuzeo vlast od Palestinske samouprave, već su međusobno ratovali četiri puta. Ali da će ovaj rat trajati toliko dugo i da će biti toliko razoran – to mnogi pogođeni nisu očekivali.

Prema navodima Ministarstva zdravlja u Gazi, koje u svojim podacima ne pravi razliku između civila i boraca, do sada je u Pojasu Gaze ubijeno više od 41.000 Palestinaca. Još 96.000 je ranjeno, a najmanje 10.000 se vode kao nestali i pretpostavlja se da se nalaze pod ruševinama, navodi se u izveštaju.

„Jeli smo lišće i travu“

U prvim danima rata brzo su nestale zalihe hrane, seća se Varda Junis. Zbog terorističkog napada izraelski ministar odbrane Joav Galant naredio je „potpunu opsadu“ toga područja. Situacija je zbog toga postala kritično, naročito na severu Pojasa Gaze. Humanitarne organizacije mesecima su upozoravale na pretnju gladi – ali izraelske vlasti su ta upozorenja odbacivale.

Junis kaže da ona u to vreme nije mogla da pronađe ni brašno, ni hleb. „Došli smo dotle da smo jeli lišće i travu. Nikad u životu nismo mogli ni da zamislimo da bi to moglo da se jede.“

Kada su prvi konvoji s humanitarnom pomoći kopnenim putem stigli na sever, Junis je bila svedok nasilja i smrtnih slučajeva jer su se ljudi tukli zbog hrane i drugih potrepština. Neke zemlje počele su da iz aviona bacaju hranu, jer nije bilo moguće uveriti Izrael da otvori više graničnih prelaza za humanitarnu pomoć.

„Gotovo svakog dana sam išla tamo gde su bacali humanitarnu pomoć“, seća se. „Trčala sam kako bih nešto dobila, ali na kraju nisam dobila ništa, jer su sve kontrolisale bande.“ Snabdevanje hranom se, istina, u međuvremenu poboljšalo, ali ostali su strah i svakodnevni osećaj da je smrt blizu.

Većina ljudi „krajnje traumatizovana“

U proteklih 12 meseci Junis i njeno troje dece pubertetskog uzrasta morali su najmanje devet puta da traže novi smeštaj. Kao i mnogi drugi ljudi i ona je zbog stalne potrage za utočištem izgubila osećaj za vreme. Kada je izraelska vojska pre početka kopnene ofanzive naredila stanovnicima severnog dela Pojasa Gaze da beže na jug, Junis je odlučila da ostane.

U međuvremenu je severni deo Pojasa Gaze gotovo potpuno odsečen od južnog takozvanim Netzarim-koridorom, putem koji je izgradio Izrael i na kojem su vojne kontrolne tačke. Prema podacima Ujedinjenih nacija, najmanje 1,9 miliona ljudi, od ukupno 2,2 miliona, proterano je iz svojih domova i sada žive na skučenom prostoru na jugu Pojasa Gaze. Većina njih tamo zavisi od humanitarne pomoć, izveštavaju humanitarne organizacije.

Amdžad Šava već veoma dugo je angažovan u humanitarnom sektoru. On vodi PNGO, savez palestinskih nevladinih organizacija. I on je morao da pobegne iz grada Gaze, a sada je uspostavio uporište za humanitarne radnike u gradu Deir al-Balahu na jugu. Tu saradnici nevladinih organizacija mogu da se susreću, da koriste internet i da rade pod istim krovom.

Kao i mnogi drugi, i on je odugovlačio s napuštanjem svog stana u gradu Gazi, nakon što je stigla naredba o evakuaciji. „Ali moja porodica je insistirala", kaže Šava za DW. „Rekao sam im to je samo na nekoliko sati, i da ćemo se onda vratiti. Tih nekoliko sati i nekoliko dana, u međuvremenu se pretvorilo u godinu dana.“

On procenjuje da oko milion ljudi u Dei ral-Balahu traži utočište. Mnogi su pod šatorima ili u privremenim smeštajima od plastične folije. Neki su pronašli stanove ili su smešteni kod rodbine.

„Mogu to da vidim na njihovim licima“, kaže Šava. „Većina ljudi je krajnje traumatizovana. Sve su izgubili. Mnogi su izgubili drage ljude. Većina je izgubila izvor prihoda i svoj dom.“ Mnogi od njih žele da se vrate na sever, kaže Šava, iako su im kuće razorene. Ali, njihov povratak zavisi od političkih odluka, koje bi morale da budu deo sporazuma o prekidu vatre između Izraela i Hamasa.

Opasna pomoć

Rad humanitaraca je rizičan i težak, naglašava Šava. Nisu retki oni koji su i sami poginuli ili izgubili članove svojih porodica, a gotovo svi doživljavaju istu sudbinu, kao i oni kojima je pomoć potrebna. „Ne postoji način da se nosite s tim ili da se s time izađe na kraj.“ Problem je što se ne nazire kraj. Pa ipak, Šava pokušava da sačuva malo nade i da ohrabri ljude oko sebe.

Pojas Gaze u kojem je i on sam rođen i u kojem je odrastao, više ne postoji. Veliki delovi su razoreni, više od 60 odsto kuća je, prema procenama međunarodnih organizacija, oštećeno. Škole, bolnice i prodavnice su u ruševinama. Prema podacima Ujedinjenih nacija, izraelski vazdušni napadi i kopnene borbe stvorili su već sada u Pojasu Gaze više od 40 miliona tona građevinskog otpada.

Šava veruje da Gaza može ponovo da bude izgrađena, ali trenutno je najvažnija sadašnjost. I „da ostanemo živi“. Humanitarni radnik dodaje i da su mnogi izgubili veru u međunarodnu zajednicu. „Ovo što mi doživljavamo ovde ima uzrok i u neuspehu međunarodne zajednice da okonča ovaj rat i zaštiti barem civilno stanovništvo.“

Očajne porodice

Ni Rita Abu Sido i njena porodica nisu imali tu zaštitu. Ta 27-godišnjakinja samo delimično se seća prvih meseci rata. Trenutno je u Egiptu, zajedno sa svojom sestrom Farah. Njih dve su tamo na lečenju. One su jedine preživele iz svoje porodice.

„Napad je počeo 31. oktobra oko ponoći. Bila sam budna i rekla sam svojoj sestri Farah da bismo mogle da poginemo. Ona se svega seća. Ja samo sanjam o tome“, kaže Rita u razgovoru za DW preko telefona iz Kaira.

Ritina majka, njene dve mlađe sestre od 15 i 16 godina i 13-godišnji brat, te noći su poginuli. Rita i njena sestra, koja je išla na obuku za stjuardese i koja je bila u poseti u Pojasu Gaze kada je počeo rat, teško su povređene i bez dokumenata su dopremljene u bolnicu Al-Šifa.

Rita Abu Sido priča da su joj povređena pluća i da ima opekotine. Njena sestra zadobila je prelom karlice i kičme. Kad su se borbe izraelske vojske i Hamasa približavale, njih dve su, zbog težine povreda, prevezene u Evropsku bolnicu u Kan Junisu. „Psihički sam bila u lošem stanju nakon što sam čula da sam izgubila porodicu. Trebalo mi je vremena da shvatim svoju okolinu i svoju situaciju. Bila sam agresivna i nervozna.“

Uz pomoć prijatelja i sestrine porodice, u februaru su uspele da napuste Pojas Gaze preko graničnog prelaza Rafa kako bi se lečile u Egiptu. Rita Abu Sido kaže da joj se ponovo vratio glas, koji je na neko vreme izgubila, a da je njena sestra na fizioterapiji. Ali trauma zbog gubitka porodice progoniće je čitavog života.

Iako su one u Egiptu i na sigurnom, njihova situacija je teška, isto kao i situacija brojnih drugi Palestinaca koji su pobegli u Egipat. Mnogi nemaju legalni status boravka i zavise od podrške rodbine i humanitarnih organizacija. Nejasno je da li će se Rita Abu Sido ikada vratiti u Gazu. To zavisi i od razvoja političke situacije na koju ona ne može da utiče. „Povratak u Gazu je izazov. Biće potrebno vremena“, kaže ona. „Sledeća generacija, naša generacija, mora da ima volju za ponovnu izgradnju.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku