Sofi Šol je 1934. sa svojih 13 godina postala članica nacionalsocijalističke organizacije za devojčice, Jungmedel. Položila je zakletvu i dobila oko vrata crnu maramu. Tri godine kasnije, ona i njen brat Verner su u Ulmu zvanično primljeni u Hitlerjugend (Hitlerovu omladinu).

Ti primeri se često navode kao dokaz da je Sofi Šol, članica studentske grupe „Bela ruža“ i simbol nemačkog otpora protiv nacističke diktature, prvobitno imala simpatije za režim. Verner Milštajn to vidi drugačije.

„Za Sofi Šol je članstvo u tim organizacijama bilo veoma privlačno, jer je tamo mogla da radi ono što je htela: da bude u prirodi, da se penje na drveće, da sedi pored logorske vatre. I šta je radila? Čitala je Rilkea, a to se više uopšte nije uklapalo u nacističku ideologiju. Tako da ne znam koliko je zapravo bila fanatična. Ja sam malo rezervisaniji“, kaže Milštajn. On je napisao knjigu o Sofi Šol.

-pročitajte još: Bela ruža jedne mladosti i njeni dželati

Hitlerjugend i Rilke

Sofi Šol je rođena 9. maja 1921. u Forhtenbergu, u Baden-Virtembergu. Odrasla je sa četvoro braće i sestara u politički liberalnoj i hrišćanskoj porodici. Detinjstvo je uglavnom provela u Ulmu, gde je njen otac radio kao poreski konsultant. Roditelji nisu voleli novu vlast i bili su ljuti što njihova deca tako oduševljeno govore o nacionalsocijalizmu, pa čak i zauzimaju rukovodeća mesta u omladinskim organizacijama.

Za tadašnje mlade ljude, članstvo u nacističkim omladinskim organizacijama značilo je ličnu odgovornost, pažnju, nezavisnost i odvojenost od roditeljskog doma, iako se zahtevala gvozdena disciplina i poslušnost. Nacionalsocijalisti su vešto koristili entuzijazam mladih u sopstvene svrhe.

Ali, nisu svi u mlađoj generaciji bili toliko fanatični koliko su to nacisti želeli. Otpor mladih dolazio je uglavnom iz crkvenih ili političkih grupa. Nacisti su pokušali da ukrote omladinu tako što su raspustili ili stavili pod kontrolu omladinske organizacije kao što su izviđači, Socijalistička radnička omladina i različite hrišćanske omladinske lige.

Krajem 1930-ih uvedena je „obavezna omladinska služba“ i mladi su bili primorani da se pridruže Hitlerjugendu. Ako bi se opirali, režim se s tim oštro obračunavao, a takvi mladi završavali bi u zatvoru.

Jedna od najpoznatijih opozicionih omladinskih grupa u to vreme bila je Runolist pirati (Edelweisspiraten), čiji su članovi bili grupisani u mnogim većim nemačkim gradovima i koji su odbacivali strogu disciplinu Hitlerjugenda.

Bela ruža – redak primer otpora

Na nemačkim univerzitetima ne da nije bilo otpora, nego su studenti bili među onima koji su pre 1933. utrli put nacionalsocijalistima da dođu na vlast. Minhenska grupa otpora „Bela ruža“ bila je jedan od retkih izuzetaka.

Ti mladi ljudi su na pisaćoj mašini kreirali matrice za letke u kojima su ukazivali na strahote rata. Grupa je napisala ukupno šest letaka koje je poslala odabranim akademskim građanima, prvenstveno u Minhenu. U početku je pravila nekoliko stotina kopija, a na kraju i do 9.000 primeraka.

U jednom trenutku, mlada Sofi se pretvara u beskompromisnog borca otpora. Nekoliko događaja u njenom životu dovelo je do toga – pisma njenog prijatelja Frica Hartnagela, koji je veoma upečatljivo pisao o strašnim iskustvima na frontu, i hapšenje njenog oca zbog „prestupa“ 1941. Ona tako prepoznaje znake vremena.

Na proleće 1942. u Minhenu se upisuje na studije biologije i filozofije. Iste godine piše roditeljima: „Spremna sam na sve.“ Počinju njeni poslednji meseci u otporu. „Da dođe Hitler i da imam pištolj, upucala bih ga. Ako to ne urade muškarci, onda mora da uradi žena“, to je navodno Sofi rekla svojoj prijateljici Susane Hircel, piše Verner Milštajn u knjizi „Neko ipak mora da počne“.

Od svog prijatelja Frica Hartnagela, Sofi traži hiljadu rajhsmaraka za mašinu za umnožavanje. Nabavka materijala poput mastila, papira i markica bio je zadatak unutar grupe. Prva četiri letka „Bele ruže“ objavljena su između 27. juna i 12. jula 1942. Sofi Šol nije bila umešana u to, a nejasno je kada je tačno za to saznala. U krug „Bele ruže“ ušla je kasnije.

Hapšenje i giljotina

Sudbina Sofi i Hansa Šola zapečaćena je 18. februara 1943. godine. Tog dana u 10 časova uneli su težak kofer na univerzitet. U njemu su bili leci. Uspeli su da podele 1.700 komada, ali onda Sofi, slučajno ili namerno, sa gornjeg sprata baca čitavu gomilu letaka koji poput golubova mira lepršaju atrijumom univerziteta. U 11:15 je domar na Minhenskom univerzitetu povikao: „Stoj! Uhapšeni ste!“

Četiri dana kasnije, 22. februara, tri člana „Bele ruže“, Hans i Sofi Šol, kao i Kristof Probst, osuđeni su na smrt i pogubljeni posle samo nekoliko sati.

„Tako lep, sunčan dan, a moram da idem. Ali koliko njih mora da gine na ratištima ovih dana, koliko mnogo mladih muškaraca punih nade… Kakve veze ima moja smrt ako su naše akcije prodrmale hiljade ljudi“, rekla je Sofi Šol u zatvorskoj ćeliji, a prenela Else Gebel, koja je tada bila s njom.

Kažu da je na giljotinu otišla veoma dostojanstveno. Njen dželat je kasnije rekao da nikada nije video da neko tako hrabro umire. Za Sofi Šol to je bilo pitanje morala i politike, razmišljanja i delovanja.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.