Pre četvrt veka na postdiplomskom studiju u Ahenu bilo je nekoliko bugarskih studenata, a među njima i Sveta. Te 1997. ispričala mi je šta su devedesete donele njoj i Sofiji: Sir nije jela mesecima jer nije bilo novaca da ga kupi. I to u zemlji odličnih sireva. Sve što mi je pripovedala stvaralo je mučnu sliku prelaska „realnog socijalizma" u rani kapitalizam. 

I od bračnog para Emila i Sonje, s kojima sam postao prijatelj, naučio sam dosta o njihovoj zemlji. Ono što me iznenadilo, bila je neskrivena simpatija Bugara za Jugoslaviju i Srbiju. Njihov zapadni komšija je za vreme socijalizma za njih bio Zapad. Osim toga, mentalitetna, pa i jezička bliskost nije se mogla poreći.

Sonju sam od proleća 1999. zvao Partizanka, jer je nemačkom ministru spoljnih poslova poslala protestni telegram zbog nemačkog učešća u bombardovanju SR Jugoslavije. Napisala je: „Sram vas bilo" i u pošti to potpisala punim imenom i prezimenom. 

Čubar u mesu

Prvi put sam se obreo u Sofiji u jesen 2007. Noćnim vozom stigao sam iz Beograda. Bio sam iznenađen kontrastima – zapadni stil života se kapilarno probijao u centar, Bulevar Vitoša – glavna gradska arterija – uveliko  je bio nalik sličnim ulicama drugih evropskih prestonica. Ali sivilo predgrađa, sumnjičavi pogledi taksista, sve me to podsećalo na muku istočne tranzicije. 

Tada sam pred Hramog Svetog Aleksandra Nevskog na svojevrsnom buvljaku video prstenove sa ugraviranim simbolima SS-a, fotografije bugarskih i nemačkih vojnika i nemačke oficirske tabakere iz Hitlerovog vremena. Potisnuta prošlost se vraćala kao istorijski treš.

Odmah pored toga prodavali su minijaturne bugarske ikone – na njima su boje bile izuzetno žive – nebeskoplava pozadina, vedra žuta, krvavo crvena i sočna zelena.

Tada sam se sa Emilom našao u restoranu Mečkina dupka. Probao sam odličan roštilj, koji za razliku od svega što sam jeo na Balkanu u sebi imao začin sa ukusom koji je negde između nane i majčine dušice i zove se čubar. Taj neobičan ukus kod fanova tradicionalnih jugo-ćevapčića često nailazi na otpor. Meni se svideo. 

Od tog boravka mi je ostala uspomena na romske muzikante koji su u obližnjem parku spremno slikali sa mnom i odmah zasvirali – Đurđevdan.

Iz krize u krizu

Put me opet naneo u Sofiju koju godinu kasnije. Svetska finansijska kriza je snažnije zahvatila periferiju nego cinični centar u kojoj je proizvedena. To se u Sofiji videlo golim okom. Nije više bilo restorana Mečkina dupka. Bugarska bajka po kojoj će članstvo u Evropskoj uniji doneti brz priključak na zapadni standard bila je potrošena. Ali Bugari su, kao i svi ljudi na Balkanu, bili uvežbani u trpljenju. Verovali su da će i to proći.

I prošlo je. Već 2016., kada sam opet došao u Sofiju, grad je bio živ i zanimljiv. U međuvremenu sam pročitao ponešto o kulturi i istoriji milionske metropole. U glavnom gradu živi svaki šesti Bugarin.

Ko bi rekao da je Sofija brojala svega 12 hiljada duša, kada je januara 1878. u nju ušao ruski carski general Josif Gurko – kao oslobodilac od osmanske vladavine. Već naredne godine je izabrana za glavni grad vaskrsle Bugarske. Od tada traje njen ekscesivni rast. 

Vremešna dama Sofija

Ljudska naseobine se na tlu Sofije arheološki može pratiti do mlađeg kamenog doba. To znači da je Sofija veoma vremešna dama. Tračko pleme Serdi su je nazvali Serdika, a Sloveni  - Sredec ili Sredac.

Ovde su se vekovima smenjivali gospodari – najpre Filip Makedonski pa Rimljani. Naselje se nalazilo na raskršću strateških puteva Rimskog carstva. Iz Beograda je ka Konstantinopolju vodio Via militaris koji su Rimljani zvali Via Singidunum, a kod nas je poznat i kao Carigradski drum ili – Velika džada. Sa severa je kod Sofije Veliku džadu sekao Trajanov put da bi povezao dunavsku granicu Rimskog carstva sa egejskinm lukama. Dakle, nisu samo Srbi izgradili kuću nasred druma, već i njihove komšije – Bugari.

U Sofiju je utkan deo srpske istorije. Uspon države Nemanjića od druge polovine 12. veka značio je kraj vizantijske dominacije i srpsko gospodarenje nad gradom Sredac – sve do turskih osvajanja.

Šetnja Vitoškom

Te 2016. moja saputnica je bila takoreći ekspertkinja za Bugarsku jer je – kao i mnogo ljudi iz Južne Srbije – u detinjstvu leto znala provesti na bugarskoj crnomorskoj obali, a šoping u Sofiji pamti još kao socijalističku razonodu. Samo što su se tada iz Bugarske donosili odlični konzervisani sirevi, šunke, kompoti, alve i proizvodi od kože. Danas iz Niša možete uplatiti jednodnevne izlete za Sofiju – u ponudi je kombinacija posete ogromnom šoping centru u kojem je najmanje bugarske robe i – operi.

Naš apartman bio je nadomak parka u kojem se nalazi „Nacionalen dvorec na kulturata" – skraćeno NDK. Gazda, mlađi čovek, dao nam je ključeve izvinjavajući se da žuri – na trubački sabor u Guči. U blizini se Bulevar Vitoša pretvarao u pešačku zonu. Puno šetača i svetske prodavnice kao u Knez Mihailovoj. Domaći proizvodi od kože se nalaze u radnjama čiji nazivi ne zvuče fensi.

Usred Serdike

Uži centar Sofije se nalazi između dve stanice metroa – NKD i Serdika. Pešačenje se isplati. Lepo je promuvati se i po studentskoj četvrti, uličicama oko Univerziteta Kliment Ohridski, prošaranim antikvarijatima i kafeima koji imaju nešto balkansko - francuskog šarma.

Tu gde se završava Bulevar Vitoša, na raskršću bulevara Todor Aleksandrov i Marija Luiza, nekad je stolovao Lenjinov spomenik. Na tom mestu je od godine dvehiljadite statua Sveta Sofija, premudrost Božija. Ženska figura sa sovom na ruci, pozlaćenog tena uspostavlja prekinutu vezu sa dalekom prošlošću. Kao slični novi istoricistički artefakti u drugim postsocijalističkim zemljama, ona ima zadatak da preinači narativ. Ukaratko, da grad načini „starijim i lepšim".

Iskopine antičke Sofije su vidljive kod crkvice Svete Petke Samardžijske i duž cele stanice metroa Serdika. Isplati se zaći iza hotela Šeraton – tamo se ispod nivoa tla nalazi najstarija građevina u Sofiji – Hram Rotonda posvećen Svetom Đorđu. U više navrata sam silazio u ovu crkvicu i svaki put bi me fascinirala njena harmonična, drevna lepota okružena hladnim betonom i staklom. U njoj sam video ikone koje su bile sličene onima iz filma Andrej Rubljov – radosni putokazi za večnost.

Sećanje na kralja uz manastirske mezetluke

Preko polja antičkih iskopina kod Serdike vidi se i jedina preostala sofijska džamija iz 16. veka. Iza nje je nacionalni istorijski muzej koji je u celom prošlom veku služio kao banjsko kupatilo – izgrađen je u stilu secesije – vidljivo je estetsko rođaštvo sa nekim zgradama u Subotici ili Segedinu, ali uz lokalni vizantijsko-bugarski začin. 

U blizini su i „Centralne hale", mesto gde je nekada bila najbolje snabdevena pijaca u Sofiji, a sada je pod istim krovom moderni prodajni centar gde se na miru može popiti kafa i pazariti u nekom od butika i prodavnica.

Umoran od ovoliko istorije pravim pauzu u senovitom vrtu Hrama Svete Nedelje. Dugo su ga zvali Crkva Svetog Kralja, jer su ovde vekovima utočište našle mošti srpskog kralja Stefana Milutina.

Večerali smo u restoranu Manastirska mogrenica. Odlična „grozdova" kako u Bugarskoj nazivaju lozu i fini etno ambijent odmah su me osvojili. Kultura predjela i mezetluka je ovde uznapredovala do svog vrhunca. Paprike punjene na nekoliko načina, sve vrste turšije, salatice, tople pogače, sirevi. U „šopskoj zoni" – između Sofije, Leskovca i Skoplja u kafanama koje drže do lokalne tradicije neće biti potrebno glavno jelo. Jer uživanje u ovakvim mezetlucima može da traje ceo dan.

Oproštaj od Hemingveja; Sofija 1969

Dobra poezija je kapsula koja putuje kroz vreme, pomišljam dok se, prisećajući se ovih putovanja, sećam i pesme nemačkog dramskog pisca i pesnika Hajnera Milera, koji je često dolazio u Sofiju. On portretira starog hirurga koji je ranije radio u Nemačkoj, pa se vratio u rodnu Sofiju i otvorio restoran:

Kosa mu

Prošle godine beše pepeljasta, sada je bela.

Neke se stvari vraćaju, a neke ne.

Turistima liči na Hemingveja.

U srcu mrtva Nemačka, dok sedi

Na suncu kao stari sneg.

Da podigne oči, makar ponekad,

mogao bi iznad čaše videti grad

Veliku ispičuturu znoja kako poseže za njim,

I za starim predelom, koji pio je krv

Narodnih sinova i njihovih dušmana, prestonicu

Što oduvek je rasla i još uvijek raste, brzo,

Kao trava, novu Sofiju sa poletom

Spartakijada, beton protiv melanholije.

Ali on ne diže oči sa svog piva,

Starac bez mora.

Sa zlatnom ribicom koju traži

na dnu krigle igraju se deca. 

 

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android