Put kojim prolazimo, najpre kroz Aleksinac, oronulu i od sveta pomalo zaboravljenu varoš, naprosto je loš. Doduše, počeli su na njemu neki radovi. Ali to vožnju ne čini udobnijom. Tako će ostati do našeg cilja – Sokobanje. Prisećam se, kao kroz maglu, da je majka pričala kako je pre šezdeset godina službovala u ovom kraju kao novopečena učiteljica. Pitam se šta bi se desilo da je ostala. Da li bih u Aleksincu postao neko drugi?

Put do Sokobanje nije predug. Duž tih tridesetak kilometara ćete naići i na Bovansko jezero. Planinska rečica Sokobanjska Moravica uspela je da napuni ogroman prostor vodom. A svaka voda je lepa kada se u njoj kao ovde ogledaju šuma i nebo.

Ulazak u banjsku varoš nije ni na koji način spektakularan. Pre će biti da su moja očekivanja nerealno velika. Sokobanja je najpopularnija banja u Srbiji. Malo je tome pripomogla i država, deleći besplatne vaučere za višednevni  boravak u turističkim destinacijama zemlje. Od ukupno 120 000 vaučera u Srbiji na Sokobanju otpada 40 000.

Prva šetnja

Smestio sam se u pansion na padini koja vodi ka novom kupalištu, ali ne idem tamo već se odlučujem da siđem u centar. Sokobanju bije dobar glas. Slušao sam sa raznih strana da je tamo lepo. Kada bih pitao šta je lepo, obično bi odgovori bili neodređeni.

Sišavši ulicama u kojima se nižu privatne dvospratnice sa avlijama i psima koji sa lanca besomučnim lajanjem pozdravljaju goste, izašao sam se pred Crkvu Preobraženja Gospodnjeg iz 19. veka.

„Amam“ reč u kojoj su lokalni Srbi progutali jedno „h" iz imena, mnogi će prepoznati i ako nisu bili u Sokobanji, a jesu gledali film „Zona Zamfirova“ Zdravka Šotre. Tursko kupatilo sa leve strane glavne ulice, na početku parka stidljivo svedoči o prisustvu Osmanskog carstva na ovim prostorima. Izgrađeno je u 15. veku na mestu starorimskih kupatila. Hroničari mesta vele da su u varoš dolazili sultanovi podanici iz dalekih azijskih zemalja, tražeći zdravlje izgubljeno ko zna gde. Amam je verovatno najskladnija građevina u mestu. Odmah na početku pešačke zone, koja ima više zelenile od sličnih ulica u gradovima te veličine, vidi se niz kafea, ali i čuveni restoran „Milošev konak“ – on podseća da je turizam u ovom kraju skopčan sa godinom 1837. i knezom Milošem Obrenovićem. On je obnovio i dogradio ovdašnja kupatila,  a za njega je izgrađena posebna kada, koja je i danas u upotrebi.

Došao sam ovamo radnim danom. Uživam da preko šoljice kafe posmatram ljude koji žure po zdravlje ili da ugrabe što više od odmora. Sunce blista u krošnjama drveća u parku. Moja saputnica mi priča o tome da je njena majka šezdesetih i sedamdesetih redovno odlazila u ovu banju. Lekovitost je zasnovana na mešavini termalne vode i čistog vazduha. Sokobanja je na 400 metara nadmorske visine, na obroncima planine Ozren. Između Ozrena i Rtnja počinje takozvana „karpatska Srbija“ tek toliko da se zna da nisu baš sve domaće planine balkansko-dinarske. Unaokolo desetinama kilometara nema ni jednog fabričkog dimnjaka, a termalne izvore su znali da cene još starorimski veterani. Ovde se leče pluća, kosti, nervi i srce.

Radioaktivna voda

Izvori tople i hladne lekovite vode osnovni su kapital mesta. Već treći milenijum ljudi to znaju. Ali naučni dokaz pružio je tek 1934. profesor Beogradskog univerziteta Dragoljub Jovanović, fizičar i radiolog, saradnik Marije Kiri. On je utvrdio da male doze radioaktivnosti u sokobanjskoj vodi stimulativno deluju na rast i regeneraciju ćelija. Docnije je to višestruko naučno potvrđeno. Izvor koji je najkasnije otkriven nalazi se pored pijace i poznat je kao „Limun Banja". Voda temperature od 32 stepena privlači građanstvo, koje na travi i na klupama, razgaćeno, po celi dan koristi izvor koji je ispred zatvorenog ternmalnog bazena. Kada saberemo pijacu kraj mosta, Terme, lekoviti izvor i golišave građane, prizor sigurno ne spada u one sa razglednice. Ali je važno da voda deluje.

Bazen, zapravo „akva park“ na uzvišici iznad varoši je ogromnih dimenzija, ali mu je sam ulaz usko grlo, pa ljudi ponekad čekaju u redu da uđu. Tom prilikom im se može desiti da ih pretresu kao pred ulazak u avion, jer je unošenje hrane zabranjeno. Prilazni putevi, kao i cela Sokobanja, željni su investitora.

Sokobanjski žal

Znamo da je Hajduk Veljko 1809. branio Sokobanju od Turaka. Bio je poznat po tome što je pred boj pozivao muziku da svira. Veljko je i od rata pravio performans. S obzirom da moderni Turci investiraju u infrastrukturu Srbije, deseteračka mudrost Filipa Višnjića poprima sasvim drugi smisao: „Drumovi će poželjet Turaka, a Turaka više biti neće". U Sokobanji niko nije ulagao nekoliko decenija. Drumovi iz regije vape za ulagačima, domaćim ili turskim, svejedno. Zato varošica ima polusocijalistički, pospani šarm. Oronulost infrastrukture i slavna banjska prošlost isprepliću se u melanholičan melanž. Sokobanja nije samo to što jeste sada, godine 2019. Ona je u nevidljivom sendviču između toga što je nekad bila, i onoga što bi nesumljivo mogla biti, kada bi ljudi znali da izbruse svoj nebrušeni dijamant.

U Sokobanji se Ivo Andrić sklonio 1942. Pisao je dok je u svetu besneo najstrašniji rat od postanka čovečanstva.Još pre rata je znao da boravi u banji i po nekoliko nedelja – u Hotelu Moravica, u sobi 144 – i da se, po svojim rečima, u Beograd vrati kao preporođen. On je zabeležio da ga je dok je gledao sokobanjsku „lepotu svetlosti zemlje i neba“ često obuzimala „neka neobjašnjiva tuga ili zanos". Evropski gospodin Andrić je po tome pravo balkansko čedo. U ovdašnjem čoveku su tuga i zanos toliko blizu da su ponekad – jedno.

Susret

Mitar kojem je preko osamdeset godina, a prednjači pri usponu ulicom koja vodi našem smeštaju, sam prilazi kada zastanemo da se orjentišemo. Brzo stupamo u razgovor. Preporučuje nam jedan restoran koji nije na spisku turistički razglašenih objekata. Mitar rado govori, tako dođe i do toga šta bi ovo mesto moglo da bude, samo da smo „kao Slovenci“. „Znaš, bivao sam i po Sloveniji. Naravno da više volim Srbiju, to je moje. Ali kod nas je neki čip u glavi na pogrešnom mestu“. Okrenuo se da pokaže Sokobanju, ležerno obuhvatajući pokretom ruke panoramu varoši na koju pada mrak: „Gle ovo. To što je priroda stvorila. A mi? Šta smo od toga uradili?".  Kao da mu ide na ruku, na ćošku se pred nama pomoli nekadašnja lepa kuća, gotovo vila, sada u žalosnom stanju. Setim se da je ovde, u Sokobanji, umro Emilijan Josimović, čovek koji je rođen na rumunskoj obali Dunava u srpskom selu Stara Moldova. Bio je prvi urbanista Beograda. Njegovo urbanističko viozionarstvo bi sada dobro došla ovom mestu.

Pozdravio sam se sa Mitrom i te večeri zaista otišao u restoran iza parka. Klasična srpska kuhinja na domaćinskom nivou nije razočarala.

Pećinski doručak

Sutradan nisam hteo da odem iz Sokobanje, a da ne vidim izletište Lepterija. Kažu da reč potiče od grčke reči elefteria  - sloboda. Istoričari nagađaju da su robovi iz tvrđave smeli da prošetaju kraj Moravice – to im je bila jedina sloboda koju su imali.

Navigacija nas vodi kroz varoš uz strminu, nagli zaokret na levu stranu u ulicu, koja izgleda kao ćorsokak i već smo na brdu iznad grada. Sledi višeminutno spuštanje i već smo pred drvenim objektom koji očito ne radi. Unaokolo je kanjon Moravice. Most vodi preko reke, a staza levo uzduž nje. Na stazi se smenjuju kamenje i korenje debelog drveća. U plićaku je voda potpuno prozirna pa možeš da prebrojiš kamenje sa mahovinom. Kada naiđe poneki tihi vir reka je zelena na onaj poseban način koji lepotice među rekama odvaja od proseka.

Posle petnaestak minuta pred nama se pomalja jedan od restorana u Srbiji čija lokacija oduziam dah. Meštani ga zovu naprosto „Pećina“, a zvanično ime mu je „Marko Polo – Pećina“. Nisam uspeo da odgonetnem šta mletački trgovac iz 13. veka osam vekova kasnije traži u kanjonu Moravice, ali to je možda već suvišno pitati u globalizovanom svetu.

Nedaleko odavde utvrđeni Sokograd je bio bastion lokalnih bogumila sve dok tvrđavu nisu zauzeli Nemanjići. Izgleda da ova lekovita voda tera na suprotstavljanje autoritetima jer je i za turskih vremena, početkom 15. veka sokolski i svrljiški beg Hamza otkazao poslušnost sultanu i ušančio se u Sokolcu, kako su još zvali Soko Grad. Nije se to dobro završilo ni po bega ni po grad.

Munja sa Ozrena

Ali vratimo se doručku koji nas čeka. Jedan deo bašte se smestio – u pećinu. Gromada stene je kao baldahin nadsvodila prostor restorana skoro do reke. Ono što je na stolu, naravno, nije dijetalno. Ali ko da odoli vrućim lepinjama i kajmaku, uz domaću kobaju. To je srpski kontinentalni doručak.

Stalno se osvrćem unaokolo. Jutro je zlatno, voda bistra i klokotava. Šuma se budi. U Srbiji nisam doručkovao na lepšem mestu. Uz kafu razmišljam kako Soko Grad i Sokobanju povezuje jedna legenda. Velmoža, gospodar tvrđave, je u divljem galopu jurio na konju klancem. Munja sa Ozrena preplaši konja, velmoža pade i sav se polomi. Kada se osvetio video je da mu se bliži kraj, pa usne približi izvoru kraj kojeg je pao, da barem ne umre žedan. Ali od vode mu bude bolje. On se zadnjim naporom spusti u izvor i voda ga zaleči. Izađe kao nov. Na tom mestu je nastala Sokobanja. 

Nasmejanom konobaru dajem dobru napojnicu, a on novčanicu poljubi pre nego što je stavi u džep – kaže prva je za danas, pa da se tako i nastavi. Odlazim iz Sokobanje sa nadom. To što su ljudi pustili da se pohaba može se popraviti. Ali okolo je večna, veličanstvena priroda. Branislavu Nušiću, redovnom sokobanjskom gostu pripisuju izreku: Sokobanja - Sokograd, dođeš star - odeš mlad!“

Ko zna zašto se jedno selo između Sokobanje i Aleksinca zove Mozgovo. U Sokobanji sive mase ranije nikada nije nedostajalo. Tu su rado boravili umni ljudi. Od spomenutih Josimovića, Andrića i Nušića, do Isidore Sekulić. Sada ovo mesto, kao i cela Srbija, pati od nedovoljnog priliva kapitala i povećanog „odliva mozgova“. Ali pećinski doručak je sjajan.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android