DW: Kako ste doživeli hapšenje?

Dogan Akhanli: Bio je to pravi šok. Prošao je posle nedelju dana, ali ipak to je bilo vrlo neugodno iskustvo.

Da li ste prethodno bili obavešteni da je za Vama raspisana takozvana „crvena poternica“?

Zvanično ne. Iz Turske sam dobio informaciju da Turska uz pomoć Interpola hoće da dođe do mene, ali me nemačke službe o tome nisu informisale. Kasnije sam u novinama pročitao da su u stvari veoma dobro znali za nalog za hapšenje – koji su odbili – ali nisu našli za shodno da me o tome obaveste. Naravno, bilo bi jako lepo da su to učinili.

Da li ćete se žaliti?

To je potpuno normalan postupak nemačkih službi. One ne obaveštavaju osobe kojih se to tiče. Izuzetak je poslednja grupa koja se traži: navodni ili stvarni pripadnici Gulenovog pokreta (islamski propovednik Fetulah Gulen, kojeg turske vlasti optužuju za organizaciju puča, prim. red). Tu grupu su informisali da je traži Turska. Ali nisu informisali Kurde, kao ni ljude iz levičarskih krugova. Mislim da je to je svojevrsna mala diskriminacija. Dakle, ili se obaveštavaju sve pogođene osobe ili se ne obaveštavaju. Zato mislim da nije baš korektno to šta su uradili. Sa druge strane mala ispravka u moju korist je bila kada su nakon mog hapšenja glasno protestovali.

Šta Vam se tačno predbacuje?

Poznato je zašto sam 2010. godine bio uhapšen: održano je suđenje i bio sam oslobođen. Kasnije je oslobađajuća presuda poništena i suđenje je obnovljeno. Zato me traže. Optužen sam za pljačku prilikom koje je jedan čovek ubijen. Tu akciju sam navodno sproveo kao čelni čovek jedne terorističke organizacije. Sudija u Španiji je pročitao optužnicu koja je tada bili podignuta protiv mene. Bilo je veoma neugodno ponovo se suočavati sa tim završenim suđenjem.

Usledio je veliki talas solidarnosti nemačkih političara i javnosti. Šta za Vas znači ta podrška?

Još 2010. godine sam doživeo solidarnost. Ona je za mene imala veliki značaj. Solidarnost ima magiju. Tada me je ona spasila zatvora i sada me je snažno zaštitila. Zbog te solidarnosti španske sudije me nisu poslale i istražni pritvor. Mogao sam slobodno da se krećem po Madridu. To je bio veliki dar, jedno lepo iskustvo.

Kakvo je bilo to dugo čekanje u Madridu?

Odmah sam pokušao da normalizujem svoj život. Najbolje sredstvo za to je kod mene pisanje. Cilj mi je bio da do povratka napišem jednu knjigu. To sam juče završio. Sada se vraćam. Postigao sam cilj i radujem se što turska potera nije postigla svoj cilj.

Angela Merkel je oštro kritikovala turski zahtev za Vašim hapšenjem. Međunarodne institucije, poput Interpola „ne bi smele da se zloupotrebljavaju za tako nešto“, rekla je kancelarka. Kako bi sada trebalo da izgleda saradnja Evrope sa Turskom?

Situacija se zakomplikovala. Greška Evropske unije je bila što je taj problem predugo ignorisala, iako je morala da zna da tvrdnje turske strane nisu tačne. U jednom trenutku to više nije moglo da se ignoriše. Smatram da je važno što je kancelarka veoma jasno istakla tu tema. Kada se ona glasno izgovori, tada počinje proces rešavanja problema. Ali kako će on tačno biti rešen, to ne mogu da odgovorim.

Šta ste prvo pomislili, osetili kada ste sigurno znali da ćete se vratiti u Nemačku?

Radovalo me da mogu da se vratim kući. I da pojedem lahmadžun (turski specijalitet). Ovde živi jako mnogo ljudi turskog porekla, ali još uvek nisu uspeli da naprave pravi lahmadžun i doner. Nije mi bilo ukusno. Zato sada hoću u Keln-Erenfeld, da pojedem pravi lahmadžun sa peršunom i limunom.

Šta Vam je najviše nedostajalo u Madridu? Osim Lahmadžuna?

Najviše moje prijateljice i prijatelji. U stvari nedostajali su mi svi u Kelnu.

Dogan Akhanli je nemački pisac turskog porekla. U Kelnu živi od 1992. godine. Godinama je bio u zatvoru u Turskoj. U Nemačku je pobegao 1991, a 2001. godine je uzeo nemačko državljanstvo. Tursko sudstvo ga optužuje da je umešan u jednu pljačku. Akhanli pretpostavlja da je cilj bio da se on ućutka. U svojim radovima između ostalog piše i o genocidu nad Jermenima za vreme Osmanskog carstva.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android