Ćutanje. Ćutale su žrtve. Ćutali počinioci. Žrtve od stida i bola, počinioci od straha da će ih stići ruka pravde. Žrtve su deca, a počinioci visoke moralne instance – navodno neki sveštenici i episkopi Srpske pravoslavne crkve.

No, i kada je prekinuta ćutnja, i kada su pokrenuti sudski procesi, daleko se nije stiglo. U čuvenim slučajevima protiv episkopa vranjskog Pahomija (Gačića), koji su godinama punili naslovne stranice srpske štampe, „nastupila je zastara“ ili je oslobođen „zbog nedostatka dokaza“.

Ostala samo stigma

Kasnije se umešao i Vrhovni sud Srbije koji je ustanovio da je tokom tih procesa bilo ozbiljnih propusta, ali zbog zakonske regulative procesi nisu mogli biti ponovljeni. Nakon svega, na žrtvama je ostala samo stigma da su možda lažno optužili visokog crkvenog velikodostojnika.

Sada su neke nove žrtve optužile neke nove velikodostojnike za bludne radnje i zlostavljanja, pa čak i za ubistvo. Njihovi slučajevi završili su pred sudom u Londonu. „Tužena strana je Srpska pravoslavna crkva, kao njihov poslodavac“, kaže za DW advokat koji zastupa žrtve, Mladen Kesar.

Podneseno je ukupno šest tužbi, a među njima je i tužba nekadašnjeg monaha i sveštenika Bojana Jovanovića. Iako on, kako kaže za DW, nije bio fizički zlostavljan, bilo je pokušaja primoravanja – „direktno i indirektno“.

„Direktno, nuđenjem seksualnog odnosa, a indirektno, tako što su na mene vršeni psihički pritisci, što sam maltretiran. Pokušavali su da me psihički slome“, priča Jovanović

„Terao me da podvodim decu“

Bojan Jovanović je bio u službi kod nekadašnjeg episkopa Zvorničko-tuzlanske eparhije, Vasilija (Kačavenda). „On me je terao da podvodim dečake, da vrbujem dečake po školama. Vrbovali su najčešće decu razvedenih roditelja, siromašnu decu“, priča Jovanović.

On pominje slučaj dečaka Milića Blažanovića koji se u jednom manastiru navodno razneo bombom, a kojeg je, prema Jovanovićevim rečima, Kačavenda seksualno zlostavljao. Jovanović ide toliko daleko da Kačavendu dovodi u vezu i sa ubistvom Milića Blažanovića, jer ne veruje u samoubistvo.

„Milić Blažanović je bio u potpunosti zdrav i prav. Imao je devojku i s njom izlazio. Ali, naravno da je preživeo velike lomove, s obzirom na to da je preživeo silovanja, maltretiranja… I on je o tome govorio i tražio pomoć“, tvrdi Jovanović.

I taj slučaj je pred sudom u Londonu. Srpsku pravoslavnu crkvu tuže majka i baka stradalog mladića, a SPC i dalje ćuti. DW je pokušao da, preko za to nadležnih službi u Patrijaršiji SPC dođemo do komentara, međutim, kako nam je rečeno, patrijarh srpski Irinej „nije blagoslovio“ da se o slučaju bilo šta komentariše.

„Kačavenda je grešan“

No, patrijarh je za beogradski tabloid „Kurir“ novembra 2015. godine izjavio: „Bile su razne priče o Kačavendi, međutim, priča uvek ima. Čim smo dobili dokaze, protiv vladike zvorničko-tuzlanskog preduzete su određene mere, odnosno penzionisan je“.

Advokat Kesar kaže da tu izjavu SPC nikada nije demantovala. On napominje da se Crkva nije suštinski distancirala od sveštenika u svojim redovima koji su se dovodili u vezu sa optužbama za pedofiliju. Kesar podseća da je i mitropolit Amfilohije (Radović) takođe svojevremeno komentarisao da je „Kačavenda grešan“ i da je zbog toga uklonjen.

Život u „Malom Luvru“

Verski analitičar, Draško Đenović kaže da ne samo što ništa protiv Kačavende nije pokrenuto pred crkvenim sudom, već je on „penzionisan zato što su ga bolele noge“. „Kačavenda je nakon video dokaza postao praktično senzacija. On i dalje služi liturgije, nije lišen sveštenosluženja i dalje živi veoma bogato u svom dvoru koji mnogi zovu ’Mali Luvr’.“

I zaista, tako je bilo i lani u Banjaluci. Kačavenda je prisustvovao osvećenju temelja srpsko-ruskog hrama, a iza njega – čitava svita vrha Republike Srpske.

„Šta si tražio kod tog čoveka?“

Kada je Bojan Jovanović pre više godina, nakon nekoliko pokušaja konačno uspeo da se obrati tadašnjem patrijarhu Pavlu i ispriča mu ceo slučaj u vezi sa Kačavendom, patrijarh ga je upitao: „Šta si ti tamo u Bijeljini tražio kod tog čoveka?“ Posle nekoliko razmenjenih rečenica, a nakon večernjeg bogosluženja u Sabornoj crkvi u Beogradu, patrijarh Pavle je odmahnuo rukom i rekao da „neće da čuje više za to i da neće da se bavi time“, priča Jovanović za DW.

Tako je izgleda i danas. Kao da niko neće da se time bavi. Verski analitičar Draško Đenović za DW kaže da SPC misli kao da će „problem da se reši sam od sebe“. „SPC se ponaša kao noj i zabija glavu u pesak. Ja mislim da oni nisu svesni da u Londonu neće biti zaštićeni, već da će odgovarati. I da će, ako se dokaže krivica, platiti odštete i sve ostalo. A jedino o čemu se u srpskim medijima piše jeste da će crkva ostati bez imovine u Engleskoj. Žrtve niko i ne pominje“, komentariše Đenović.

Za žrtve je sve to produžetak patnje. Za one koji su pretrpeli zlostavljanja, kada izostane sudski epilog. No, sudski epilog bi trebalo ipak da se dogodi. Bojan Jovanović je uveren da će istina izaći na videlo. „Od suda u Londonu očekujem fer i pošteno suđenje, i očekujem satisfakciju saznavanjem prave istine.“

Slično kao i u Katoličkoj crkvi

Od saznavanja prave istine je prethodnih decenija strahovala i Katolička crkva, kada su počele na svetlo dana da izbijaju priče o zlostavljanjima dece i maloletnika od strane sveštenika ove institucije. Usled takvih događanja je na primer 2016, samo u Nemačkoj, Katoličkoj crkvi leđa okrenulo 162.000 vernika. Godine 2017. taj broj se povećao na 167.500, podaci su Biskupske konferencije Nemačke.

Konkretnih podataka kada je Srpska pravoslavna crkva u pitanju nema, ali verski analitičar Draško Đenović kaže da je ćutanjem i odbijanjem da se suoči sa problemom SPC izgubila poverenje u narodu. „Jeste da naš narod kaže: ’Svako će odgovarati pred Bogom‘, ali ugled je ukaljan i pitanje je kada će SPC moći da ga povrati.“

Mladen Kesar, advokat žrtava, napominje kako se ceo slučaj interpretira na različite načine. „Ljudi treba da shvate da ovo nije nikakav napad na SPC ili srpsku državu, kako to neki pominju. Jednostavno je vreme da SPC prihvati odgovornost za ono što njeni sveštenici rade, da odstrani iz svojih redova one koji nisu dostojni da budu sveštenici, da sarađuje sa civilnim vlastima i da se izvini svima koji su oštećeni delovanjem tih sveštenika. Takođe, trebalo bi da se uspostavi mehanizam kojim bi se takvi ljudi brzo identifikovali kako se tako nešto ubuduće ne bi događalo.“

A i žrtve, barem kako kaže Jovanović, žele upravo to. Pre svega izvinjenje, ali i novčanu naknadu za pretrpljeni bol. Za neke, kao što je Milić Blažanović, svaka pravda nažalost stiže prekasno.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android