Mogla je to biti u prvoj polovini sedamdesetih. Prosvetni radnici su odlučili da jedan od ekskurzijskih ciljeva bude – Split. To je značilo dugu vožnju, jedno noćenje u Mostaru, i dolazak u grad na Jadranu negde pre podne. Moj kontinentalni nos nije bio pripremljen na mešavinu mirisa u luci.

Riblja drob, so, dizel ispušten sa ribarskih brodića – ta mešavina mi i dan danas spava u korenu njuha. Posetili smo i fabriku sardina, uveravajući se u napredak socijalističke prehrambene industrije. Od oštrog vonja ribljeg ulja i soli duša mi se popela u grlo, mada sam inače mnogo voleo one bezrepe i bezglave ribice u konzervi – jedinu morsku ribu dostupnu deci iz dubokog zaleđa. Izgleda da su deca po osetljivosti čula mirisa verovatno bliža psima nego odraslim ljudima, čiji su receptori već oguglali.

Popeli smo se na Marijan. Više pamtim napor penjanja nego trenutak kada nam se Split morao ukazati kao osunčana, lepa  zver od kamena  koja se spušta niz obronke Mosora sve do luke.

Slušao sam ribare i građane kako razgovaraju na jeziku za koji sam do tada bio uveren da ga je izmislio Boris Dvornik – kao Roko Prč u iz Našeg malog mista ili Stipe iz Bitke na Neretvi.

Bilo je neke magije u toj melodiji – ona će blesnuti u uzdasima majke i sestre kada na radiju prepoznaju glas Olivera Dragojevića. Taj ikavski će me omađijati, biće akustično pakovanje za prvi čudesan dan u Splitu.

Crveni Split

Moje studentsko doba je bilo nepravedno prema najvećem dalmatinskom gradu. Osamdesetih je cilj kontinentalaca bila Makarska. Ali Split nam je snabdevao svojim šarmom izdaleka. Dino Dvornik – Zašto praviš slona od mene. Ili Đavoli - Stojin na kantunu glava u balunu, a-a-a, di si ti. U prevodu – stojim na ćošku, mamuran ko čep... 

Svetlucanje mora će još od detinjstva ostati povezano sa glasom Meri Cetinić iz grupe More. Iznad kojeg će kružiti Oliverov galeb.

Kao dečak  divio sam se legendarnoj sedmici Hajduka, Požarevčaninu Slaviši Ivanoviću, daleko poznatijem pod imenom – Slaviša Žungul. Generacija naših očeva imala je svog jugoslavenskog junaka iz pedesetih, Vladimira Bearu, golmana splitske ekipe koji je zbog mobinga jednog suigrača prešao u Zvezdu - Svaku loptu vješto hvata / da mu ne bi takla vrata,/ Pa na mistu, ili uvis, / Istu hvata baš ka ris.

Bio je to svih tih decenija "crveni Split”. Onaj koji je 4. maja 1980. na Poljudu plakao za Titom. Na istom mestu je decembra 1983. Mladen Delić izgovorio ono svoje - “Ljudi moji, je li to moguće?” Jugoslavija je u zadnjem času više sretno nego spretno pobedila odličnu bugarsku fudbalsku reprezentaciju.

Ali došla je 1991. Balkanska korida, što bi rekli momci i devojke iz grupe Stijene. Demonstracije protiv srpskog opkoljavanja hrvatskog sela Kijeva. Naravno, već osamdesetih su postojale naznake da će se mit o večno levom gradu raspasti još pre države koja ga je stvorila. Ipak nisam očekivao da će tog 6. maja krhotina mita u obliku televizijske slike upasti u moju dnevnu sobu. Pamtim brkatog radnika kako davi mladića u uniformi. Svetlančo Nakov je uspeo da se izvuče iz šlema i da sklizne u utrobu transportera. Preživeo je. Manje sreće je imao dečak Saško Gešovski koji je stražario ispred Komande vojnopomorske oblasti JNA. Ubijen je vatrenim oružjem. Nije uspeo da napuni ni dvadeset godina.

Između 20.11.1918 i tog dana pred Komandom proteklo je nepune 73. godine. Splićani su jednom pozdravili vojnike srpskog kralja kao oslobodioce. Na spomen-ploči na Gatu sv. Petra 1921. je bilo zabeleženo da je ta vojska “pozdravljena, zagrljena, blagoslovljena od cjelokupnog naroda i građanstva Splita”. Istorija je ćudljiva diva.

Viva ludež!

U Frankfurtu sam devedesetih upoznao ekipu Splićana koji će u istoriju postjugoslovenskog prostora ući pod imenom Feral tribune. Sa mojim generacijskim drugom Predragom Lucićem i nešto starijim Đermanom Ćićom Senjanovićem razumeo sam se "na prvu”. Ispijali smo nemačka pšenična piva i opušteno se smejali u bifeima Frankfurtskog sajma knjige. Iz tog susreta je 1999. nastala antologija savremene bosanskohercegovačke priče “Evakuacija” - Feral je bila jedina izdavčka kuća kojoj sam hteo poveriti domaće izdanje, mada honorara nije moglo biti ni u tragovima.

Prvi frankfurtski Sajam knjige posle Tuđmanove smrti i Račanove pobede okončao je eru krutih, državotvornih nastupa Hrvatske u Frankfurtu, donevši i feralovcima mesto na zajedničkim hrvatskim koktelima i štandovima. Sećam se da mi je Ćićo jednom ljuštio škampe komentarišući da sam sigurno “radničko dite” koje ovo nije jelo, pa me valja nahraniti sada, kada Hrvatska i suvozemnoj radničkoj deci katkad nudi plodove mora.

Najlepše mi je bilo kada sam godinu ili dve posle toga poslom došao u Split. Javio sam se Peđi kako sam zvao Lucića, a on je dovukao celu ekipu u njihovu konobu Hvaranin. Peđa i Ćićo su imali stalnu potrebu da stvari formulišu iskosa na onaj splitski, duhoviti način koji me je beskrajno zabavljao. Da, bilo je dobrog vina i dobrih dalmatinskih jela. Nisam znao da ću tada Ćiću videti poslednji put.

Peđu sam video još jednom. Užice su organizovale književni festival na kojem su učestvovali Viktor Ivančić i Predrag Lucić. Peđa je preneo na binu isti onaj urnebes koji je priređivao u konobi Hvaranin. Pred stotinama gimnazijalaca koji su se zdravo smejali Lucić je parodirao ustaške i četničke pesme. Tada sam ga video poslednji put.

Ćićo je umro marta 2013, a Peđa januara 2018. Pre njih je umro Feral, godine 2008. Da sam znao da će njih dvojica prerano otići ne bih samo čitao njihove tekstove, jurcajući po kontinentu, ne bih se samo pozdravljao preko zajedničkih prijatelja. Seo bih s njima, makar još jednom, u onu konobu da se ko ljudi oprostimo.

Preživljavanje grada

Bio sam još dva puta u Splitu. Jednom kao gost jedne nemačke fondacije – sećam se šetnje po Rivi i odlične večere u restoranu Le Monde koji je bio u vlasništvu poljudskog “vatrenog lakta” kako su zvali fudbalera Hajduka Aljošu Asanovića. Čuo sam da je lokal prodat i da više ne radi.

Poslednji put sam u Split navratio pre nekoliko godina. Došao sam iz Makarske, prvi put kao pravi turista. Obilazio sam Dioklecijanovu palatu, naručio kapućino u jednom od kafea kojem nisam zapamtio ime.

Čitao sam štošta o stolećima koja su u kamenu nataložila oko mene. Sva carstva koja su nešto značila na Jadranu i Mediteranu stolovala su ovde. U jednoj od tih iščezlih država sam i ja rođen.

Setio sam se davnog razgovora u splitskom stanu profesora Nikole Viskovića. Među bezbrojnim knjigama profesor mi je govorio o pljačkaškom karakteru prošlog rata, o primitivizmu desnice i oportunizmu levice. Nadu za svoj grad crpeo je iz saznanja da urbana celina uvek usisava zaleđe i da će Split pobediti sve varvare, jer će već njihova deca, rođeni Splićani, prihvatiti grad kao svoj prostor, odbijajući da od njega naprave očevu guduru.

Verovatno je taj krug večan. Gradovi urbanizuju svoje varvare. Ali ponekad i proizvode svoja urbana, nasilna plemena. Neću se baviti spaljivanjem Ferala na Rivi, bacanjem srpskih automobila i vaterpolista u more. To nije moj Split. Ali grad je  meni nezamisliv bez sećanja na razgovor sa Nikolom Viskovićem.

Blagajnica iz „Tommyja” na splitskom Žnjanu

Poezija je svakako moćnija od uspomena jer ona može biti i uspomena na to što nikada nije bilo ili na nešto što će tek biti. Ili čak žal za nečim što nikada neće biti.

U Beogradu sam upoznao još jednog Splićanina, Damira Šodana, koji me generacijski podsetio na to koliko nam je jednom značila poezija Leonarda Koena, sigurno suvislijeg kandidata za raspevanog književnog nobelovca od Boba Dilana. Šodan se dugo, predugo, bavi prevođenjem užasa devedesetih u Haškom tribunalu. Ali kao pesnik ponekad zapiše nešto iz svog Splita. U pesmi o splitskoj blagajnici u kojoj sve pršti od tužne erotike – jer lepotu jedne žene razjeda pljačkaški kapitalizam, vidim ono što nedostaje mojim slikama Splita:

neobično lijepa žena / srednjih tridesetih / sjajnih očiju i napetih grudi / napadno se smješka / dok prebire finim prstima / po tvojoj potrošačkoj košarici / punoj lakog špeceraja.

među policama supermarketa / uz drndanje tamburaša / odjekuje ulickani Škoro,/ klima uređaj radi,/ kolica kao po ledu savršeno klize / i ona ima 3.500 kunskih razloga / za sreću, / prije svega zato jer raspolaže / stalnim poslom u zemlji / blaženo upokojenog proletarijata,
i dok se naginje/ da dohvati trokut livanjskoga sira / jasno razabireš krupnu bradavicu / (ljeto je!) / ispupčenu kao grimizno dugme / za lansiranje nuklearne rakete.

Mada ovo nije kraj pesme, jeste kraj ovog teksta. To grimizno dugme jedina je razglednica puna nade koju vam ja, zarobljen na maglovitom kontinentu,  uz pomoć Damira Šodana mogu poslati iz svog imaginarnog Splita.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android