U progonima veštica tokom 16. i 17. veka pogubljeno je negde između 40.000 i 50.000 osoba. Žrtve su uglavnom bile žene, optužene da su se bavile „nečasnim radnjama“. Mnogi slučajevi su zabeleženi u centralnoj Evropi, Nemačkoj, Švajcarskoj i tadašnjoj Austriji.

Ali neki od najstrašnijih progona su se zapravo odigrali mnogo severnije, u malim opštinama arktičke pokrajine na krajnjem severoistoku Norveške, Finmarku. To je i danas retko nastanjeno područje, a u ono doba bilo je još pustije. Ipak tamo je likvidirano najviše „veštica“ gotovo trećina, koliko je stradalo u progonima u Norveškoj.

Stravičnu istoriju tog zabačenog područja godinama je istraživala istoričarka Liv Helene Vilumsen. U periodu od 1600. do 1692. godine, 135 osoba je optuženo da su bile veštice i njih 91 je proglašeno krivim i pogubljeno.

"Daleko je kralj, ali je pakao blizu"

Danas, gotovo 400 godina kasnije, na te žrtve podseća veliki spomenik, podignut na obali gde su mnoge od tih nesrećnica i ubijene. "Dugačak je 145 metara i kad uđete u njega, doživljavate nešto što bih nazvala dugim i bolnim putem", objašnjava Vilumsen.

Ali zašto je baš ovde bilo toliko žrtava progona od veštica? "Ta okrutnost u Finmarku bila je vrlo oštra zato jer su lokalni sudovi, manje ili više, delovali na svoju ruku. Odavde je dug put do Kopenhagena, Norveška je tada još bila deo Danskog kraljevstva i trebalo je nekoliko sedmica da iz glavnog grada stigne poruka ili naredba. Ta geografska udaljenost uticala je na presude, koje su se ovde izricale“, objašnjava ova istoričarka.

Drugi je razlog, tadašnje verovanje kako se zlo nalazi na severu i kako su i vrata pakla tu negde. "Tako je u Evropi bilo rašireno verovanje, kako su ljudi koji žive na severu izloženiji uticaju nečasnog, pa tako i bliži čarolijama i zlu."

Za razliku od današnje predstave o paklo, kao o vrućem i plamenom mestu, predstava đavola koji boravi u ledenoj pustinji, nije bila neuobičajena u progonu veštica tadašnje Evrope. Čak i u možda najpoznatijem opisu pakla, Danteovom Infernu, nečasni su prikazani zaleđeni u jezeru krvi i krivice.

Zaleđen od strave

Nešto od tog prizora ima i u velikom centru „Steilnest“, zaleđen nad golim stenama hladne i puste norveške pokrajine. Projektovali su ga švajcarski arhitekta Peter Sumtor i preminuli, francusko-američki umetnica Luiza Buržoa.

Osnova spomenika čini hodnik od platna za jedra razapeta oko drvene konstrukcije i od kvadratne zgrade od crnog stakla. Posetioci mogu da prođu kroz taj, mestimično osvetljen hodnik, gde su izloženi fragmenti sudskih procesa protiv svake žrtve, koje su bile pogubljene kao veštice, a bilo ih je 91. Male ploče poređane po zidovima, bacaju svetlo na deliće njihovih privatnih života i sudbine pre nego što su bile pogubljene.

Drvena stolica sa pet plamenova

Istoričarka objašnjava, zašto je osmišljen tako mučan prostor kao uspomena na žrtve. Priča kako je ideja očigledno bila da i posetioci simbolički prođu kroz deo strahote onog vremena.

Na kraju hodnika nalazi se ulaz u stakleni kvadratni prostor. Tamo je smeštena drvena stolica sa pet plamenova na samom sedištu. To je spomenik posebnom zločinu: svaki od tih plamenova, upaljen je za jednu žrtvu iste porodice koja je osuđena zbog veze sa đavolom. Sedam velikih ogledala oko stolice u plamenu, predstavljaju sve one koji su samo gledali, umesto da spreče nepravdu koja se čini pred njihovim očima.

Ovaj kompleks 2011. godine otvorila je norveška kraljica Sonja, koja je tom prilikom rekla, kako ti progoni veštica predstavljaju jedan od najstrašnijih i najsramotnijih delova norveške istorije. Danas je taj spomenik deo nacionalnog puta turističkih znamenitosti, kako bi upoznali prirodne lepote Norveške - ali i strahote koje su počinjene u ime "borbe protiv zla".

Autor: Lars Bevanger, Varde
Redakcija: Jakov Leon