Andrej Kravčenko je u svojoj otadžbini nekada bio heroj. Na neki način je to još uvek. Kao desetobojac je na Igrama u Pekingu 2008. godine osvojio srebrnu medalju. No, nekoliko godina kasnije sporečkao se sa režimom u Minsku. Kravčenko je jedan od 400 sportista koji su u avgustu 2020. potpisali otvoreno pismo koje se nije dopalo vlastodršcu Aleksandru Lukašenku.

U tom pismu se osuđuje lažiranje rezultata predsedničkih izbora iz avgusta 2020. i osuđuje nasilje snaga bezbednosti nad mirnim demonstrantima. Ubrzo zatim, on je isključen iz beloruske reprezentacije. Bio je i u pritvoru – deset dana.

-pročitajte još: Sportisti iz Belorusije, daleko od Olimpijade – i od kuće

Sa sigurnog rastojanja

Kada Kravčenko danas gleda Olimpijske igre, to čini sa sigurnog rastojanja. Zajedno sa svojom suprugom Janom Maksimovom nalazi se u Rurskoj oblasti. Ima vizu i daleko je od otadžbine. Mlada porodica zna: ako se u Belorusiji nešto temeljno ne promeni, neće se tamo vratiti, kako su rekli za DW.

Njih dvoje je potresao slučaj beloruske atletičarke Kristine Timanovskaje. I Jana je atletičarka, višebojka aktivna od 2017. na međunarodnoj sceni. Nije se kvalifikovala za Tokio. A i kako bi kada se na čelu beloruskog Olimpijskog komiteta nalazi predsednikov sin?

„Posle svega što se dešavalo, nemam nameru da se vraćam u Belorusiju. Imam malu kćerku i ne želim ništa da rizikujem. Spadam u ljude koji ne mogu da ćute“, objasnila je na Instagramu. „Dok sam živela i trenirala u Belorusiji, čitava situacija mi nije dala mira. U to vreme sam rizikovala sve i stalno nešto preduzimala“.

No, nije uspela da promeni odnose moći u Belorusiji koji obuhvataju i sport.

Ovaj par se dugo nosio mišlju da napusti Belorusiju. Upravo u poslednje vreme je, kako kaže Kravčenko, situacija za njih dvoje postala nepodnošljiva. „Smučilo nam se da hodamo unaokolo i da se stalno osvrćemo oko sebe. Da ulazimo u automobil ili izlazimo iz kuće i pri tome stalno proveravamo da li je sve u redu“, kaže on za DW.

Definitivnu odluku o odlasku doneli su kada im je uhapšen jedan poznanik. „Ni u kom slučaju nećemo ćutati, U Belorusiji oni koji izgovore istinu dospevaju iza rešetaka“, kaže Kravčenko.

Povratak na takmičenja

Maksimova se ne odriče svojih ubeđenja, baš kao ni čitava njena porodica. Ona se nada da će jednom moći da se ponovo takmiči pod istorijskom belo-crveno-belom zastavom Belorusije. Njen san: „Zaista bih rado nastavila sa treningom, volela bih da dobijem medalju na Prvenstvu Evrope koje će biti održano tokom zime, u sedmoboju, petoboju, svejedno“.

A ako to ne uspe? – „Svejedno, život će ići dalje, naučiću jezik i pokušati da nađem neki posao“.

Za Međunarodni olimpijski komitet slučajevi ovakvih sportista su, blago rečeno, delikatna stvar. U slučaju bacačice kugle Rejven Saunders, funkcioneri su najavili postupak protiv nje zato što je primajući medalju pokazala politički gest. Sada valja naći liniju koja odnos prema osnovnim vrednostima slobode i demokratije neće dovesti do apsurda.

I od toga će zavisiti da li će sportisti i bivši atletičari poput Kravčenka i Maksimove zadržati svoje mesto u olimpijskoj porodici.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu