„Sramota za naše društvo“
26. decembar 2018.
„Popij još malo.“ Frank Šulc svojoj majci Inge Šulc (prava imena su poznata redakciji) stavlja ruku preko ramena. Drži joj čašu čaja kod usana, ona pije. „Odlično, to si super uradila“, hvali je sin. Frank se naginje na uho svoje majke koja je slepa i skoro gluva, zabavlja je pesmicama iz dečjih dana. Ova 86-godišnjakinja je dementna, ali je pesmicu ipak prepoznala. Lupa rukama u ritmu i smeši se od uha do uha. „Danas je dobre volje“, kaže njen sin: „To znači da su se dobro brinuli o njoj.“
Međutim, dobra briga o nemoćnima nije nešto što se podrazumeva. To pokazuje istraživanje DW na osnovu lekarskih protokola u koje smo imali uvid, a u kojima porodica Šulc dokumentuje ono što je doživela u jednom bavarskom domu za stare i nemoćne.
U avgustu 2016. godine Frank Šulc svoju majku sreće pognutu u kolicima, ona ne reaguje na njega „kao da je mrtva“. Negovatelj ne želi da alarmira hitnu službu napominjući: „Vaša majka želi da se oprosti.“ Frank Šulc insistira da se pozove hitna pomoć i njegova majka završava u klinici. Tamo joj intravenozno daju tečnost. Lekar utvrđuje da starica nije dobijala dovoljno tečnosti, piše „izrazita eksokoza“. Napomena: „Izričito molimo da se obezbedi dovoljno ponuda za uzimanje tečnosti (pacijentkinja je slepa!).“
Dovoljno tečnosti? Samo na papiru
Ali to nije bio izuzetak, kaže Frank Šulc. Priseća se da mu je majka jednom prilikom u aprilu ove godine bila u sličnom stanju. „Vaša majka je umorna“, rekli su opet negovatelji, odbijajući da zovu hitnu pomoć. To su učinili tek satima kasnije. Lekar ponovno dijagnostifikuje izrazitu dehidraciju. „Mokraćni mehur je gotovo prazan“, piše u nalazu.
U domu za stare takođe se vode protokoli o tome koliko pacijenti piju. Prema protokolu tih dana, sve je u redu – Inge Šulc je navodno uzimala dovoljno tečnosti. Ali protokoli očigledno ne oslikavaju pravo stanje. Šulc i njegova braća više puta su pisali nadležnima. Sprovedena je i kontrola, ali tog dana su se o Inge Šulc dobro starali. „Obična predstava“, kaže njen sin.
Zdravstvena služba zadužena za kontrolu tih domova odbila je da DW-u dostavi informacije o broju prijava zbog nebrige protiv tog doma. Ne mogu o tome, kažu, „zbog zaštite ličnih podataka“. Teško je doći do konkretnih podataka, ali jedno ispitivanje među negovateljima u domovima za stalnu negu pokazuje da je 40 do 70 odsto njih priznalo da je tokom poslednje godine barem jednom uradilo nešto što bi se moglo podvesti pod zlostavljanje ili nebrigu o pacijentu.
„Ne tolerišem izgovore“
Sinovi Inge Šulc jedno vreme su verovali da će se uprava doma urazumiti i izviniti. Ali umesto toga im je rečeno da, ako nisu zadovoljni, potraže drugim dom. DW nije razgovarao sa članovima uprave jer Frank Šulc strahuje da bi od toga samo njegova majka mogla da ima štete. Ipak, iz jednog zvaničnog pisma saznajemo da je uprava odbila zahtev porodice da se o svemu izjasni u razgovoru sa neutralnom stranom.
Porodica Šulc ne želi da premesti majku u drugi dom. Naime, ni u drugim domovima u okolini situacija nije bolja, kaže u izjavi za DW najpoznatiji nemački kritičar institucija za negu Klaus Fusek. Ima i vrlo dobrih domova, kaže on, ali se njemu uvijek javljaju porodice čiji roditelji nemaju dovoljnu negu.
Predsednik radničkog veća jedne službe u čijem je vlasništvu veliki broj domova, koji je dugo radio kao negovatelj, ali želi da ostane anoniman, poziva negovatelje da „u protokolima o konzumaciji tečnosti upišu zaista samo ono što je konzumirano“. Nije dovoljno, kaže on, da se bespomoćnim starcima piće ostavi – već se mora pobrinuti da ga zaista popiju.
On je svestan manjka osoblja u toj branši u kojoj trenutno nedostaje barem 22.000 ljudi. Ali: „Izgovore poput 'nema vremena' ili 'nemam dovoljno osoblja' ne tolerišem više, jer je valjda najvažnije u životu dobiti dovoljno tečnosti.“
Pelene umesto odlaska u toalet
Frank Šulc poznaje i nekoliko negovatelja kojima, kako kaže, veruje i stalno im zahvaljuje jer paze na njegovu majku. Ali upravnik doma je, priča Šulc, vrlo agresivno reagovao na krtiku. U sobi njegove majke je vikao, izdao zabranu ulaska u dom i pozvao policiju. Zabrana ulaska u dom je odmah potom povučena. Policija je ispitala porodicu i pokrenula istragu protiv doma. Državno tužilaštvo se bavi slučajem, ali to neće ići tako brzo, pesimista je Šulc.
On sam svakoga dana hrani i poji majku. Nekad joj je potrebno po deset minuta da popije šoljicu čaja. Frank razume da osoblje nema neograničeno vremena za svakog pacijenta, ali misli da se moraju ispoštovati bar osnovne potrebe kao što su hrana, piće i odlazak u toalet. „Ti bespomoćni stari ljudi često i nemaju nekih većih želja“, kaže on za DW.
A dom je sve samo ne jeftin. Zdravstveno osiguranje pokriva 2.000 evra mesečno za mesto u domu, ali na to dolazi još gotovo 2.300 evra koje plaća svaki stanovnik doma – na to odlazi često čitava penzija ili više od nje iz džepa porodice.
Frank Šulc grli majku i pita je toplim glasom da li mora u toalet. Ona jasno odgovara „da“. Frank nam priča da njegova majka još može da vrši nuždu u toaletu, ali da je tamo retko odvode pa joj stavljaju pelene. „Kako li je to samo sramotno za naše društvo!“, kaže Frank. Ljudi kojima treba pomoć umesto nje dobijaju pelene.
Njegova majka više ne može sama da kaže šta hoće. Zato je Frank Šulc iznad kreveta ostavio poruku: „Molim Vas da mi pristupite mirno i strpljivo. Ja sam nažalost gluva i slepa i teško dementna, bespomoćna, dakle zavisna od Vaše pomoći. Hvala Vam puno za razumevanje i posao koji radite!“