Većini građana tokom godine Srebrenica ne padne na pamet, osim ako politička elita, a u slučaju Srbije to su vladajući naprednjaci i njihovi trabanti, ne odluči da preko reda ubaci taj pojam u medije koji su dobrim delom pod njihovom kontrolom. Inače se to, skoro rutinski, dešava jednom godišnje, u julu. Ostatak vremena vladajuća kasta uglavnom mudro ćuti. Srebrenica se ne poteže kao tema, ako baš ne mora.

Marginalizovani genocid

Pitate li nekoga iz opozicionih krugova, retko ko će da se upusti u političku ili moralističku eksplikaciju. Ako naginje političkom centru, njegove fraze će biti umerenije. Ako je sklon desnici, odgovor na spominjanje Srebrenice biće spominjanje srpskih žrtava u Podrinju. Negde između ova dva stava je srpska pseudolevica oličena u Socijalistima.

-pročitajte još: Virus poricanja opasniji od mikrobioloških virusa

Ekstremni desničari se dele na one koji smatraju pokolj u Srebrenici – svetskom zaverom i na one koji tvrde da je broj bošnjačkih žrtava propagandno preuveličan. A kloaka interneta će ponuditi i glasove anonimnih mrzitelja koji smatraju da se ništa nije desilo ili čak – da je trebalo ubijati više.

Na suprotnoj strani političkog spektra u nedostatku prave levice tu ulogu preuzimaju nevladine organizacije koje su se u Srbiji posvetile misiji izgovaranja neugodnih činjenica. Od političara se ta uloga više i ne očekuje. Kredibilitet Čede Jovanovića, koji je jednom uneo reč „genocid“ u srpski parlament potrošen je degutantnom bliskošću s naprednjacima i interesnim povezivanjem sa isluženim sarajevskim političarima.

Autsorsing za empatiju

Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić ili Helsinški odbor sa Sonjom Biserko bili su hrabri pioniri, a sada su veterani tog posla podsećanja ljudi u Srbiji da je neko ubijao u njihovo ime. Tako Sonja Biserko na stranici Helsinškog odbora u tekstu posvećenom dvadeset i petoj godišnjici genocida u Srebrenici podseća na to da ratni zločinci koji su odslužili svoje kazne po evropskim zatvorima „danas zauzimaju javni i medijski prostor kao nacionalni heroji koji su se žrtvovali za srpske nacionalne interese“. U Beogradu se, konstatuje ona, promovišu knjige poput one Vojislava Šešelja „U Srebrenici nije bilo genocida“. Sonja Biserko opominje da poruke takvih publikacija „nisu upućene samo Bosni i Hercegovini, već pre svega srpskoj političkoj eliti i posebno mladim ljudima koji odrastaju na poricanju“. Na sajtu Fonda za humanitarno pravo predstavljen je prvi digitalni narativ „Deportacija izbeglica u Srebrenici“, nastao na osnovu istoimenog Dosijea koji je Fond predočio javnosti jula 2017.

-pročitajte još: Borba za istinu i 25. godina posle

Za to vreme aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava prefarbavaju grafite po Srbiji na kojima se slavi Ratko Mladić i pri tome rizikuju batine. Za sve te organizacije reč genocid nije tabu. Svakako je Srbiji preko potrebno to čime se bave. Ali ovakva „podela rada“ u društvu četvrt veka posle zločina jeste izraz permanentne nedovoljne spremnosti većine da prihvati lekovitu ponudu te manjine. Činjenice su poznate, dostupne na nekoliko klikova, ali su na margini.

Moć i nemoć prava

Pravna situacija poprilično jasna – masakr u Srebrenici je označen kao genocid u haškim suđenjima Radovanu Karadžiću, Ratku Mladiću, Radislavu Krstiću, Vidoju Blagojeviću, Draganu Jokiću, Ljubiši Beari i Vujadinu Popoviću. Jedini problem jeste upotrebna vrednost reči genocid u Srbiji. Korisna je za ono što je učinjeno Srbima, a ne može da prođe za ono što su učinili Srbi. U Republici Srpskoj je proces revizionističkog odnosa prema tom zločinu još izrazitiji.

Početak negiranja zločina ima svoje korene još u samom genocidnom činu. I neposredni počinioci i nalogodavci su jula 1995. vrlo dobro znali da rade nešto nedozvoljeno, nešto što bi im moglo doneti i moralnu osudu i proces i robiju. Ma koliko neko otupeo od rata, on ima makar maglovitu predstavu o tome da masovno ubijanje nenaoružanih ljudi jeste težak zločin. Inače se ne bi sakrivale masovne grobnice, ne bi ih prekopavali i kosti žrtava skrivali u takozvane sekundarne, pa i tercijarne grobnice. Narativ da „nije to bilo baš tako“ pomešan sa zavetom ćutanja potiče dakle od onih koji odlično znaju da je bilo upravo tako, jer su „to“ videli sopstvenim očima, jer su učestvovali, naređivali, jer nisu sprečavali. Problem je što se njihovo interesno izbegavanje činjenica sve do danas uklapa u decenijski poricateljski stav dobrog dela političke i medijske kaste, ali i u opštu mentalitetnu sliku po kojoj smo mi žrtve i kada smo počinioci.

Deklaracije, rezolucije…

Ono što je prethodilo današnjem stanju jeste – pored spomenutih presuda u Hagu – i čitav niz deklaracija, uspelih i neuspelih rezolucija.

-pročitajte još: Tomas Kučati: Srebrenica je genocid, to nije upitno

Trebalo bi podsetiti i na presudu Međunarodnog suda pravde u slučaju Tužbe Bosne i Hercegovine protiv Savezne Republike Jugoslavije (odnosno protiv Srbije i Crne Gore) za genocid iz 2007. Po presudi Srbija nije počinila genocid niti je bila saučesnik, ali je prekršila Konvenciju o genocidu time što nije učinila sve što je bilo u njenoj moći da ga spreči ili docnije da kazni i preda počinioce. Ta presuda je kod Bošnjaka izazvala ogorčenje, dok je u Srbiji uglavnom doživljena kao opšti dokaz da je Beograd čist kao suza. Dokazani greh nesprečavanja masovne egzekucije rado se zaboravlja.

Evropski parlament je januara 2009. doneo rezoluciju u kojoj poziva države-članice Evropske unije i države Zapadnog Balkana da 11. juli obeleže kao Dan sećanja na genocid u Srebrenici. Srbija sa ambicijama učlanjivanja u Evropsku uniju nije mogla da ignoriše pravnu i političku stvarnost u evropskom kontekstu. Stoga je usledila deklaracija koju je usvojio srpski parlament marta 2010: „Osuđujući zločin nad Bošnjacima u Srebrenici, odajući poštu nevinim žrtvama i saosećanje sa njihovim porodicima, sa budućih generacija skidamo breme koje su nam ostavili pojedinci“. Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici Narodne skupštine Republike Srbije u kojoj je zabeležena ova formulacija doneta je uz puno napora I uz snažan unutrašnji otpor. Kvadratura kruga je načinjena tako što je izbegnuta kobna reč genocid, a osuđen zločin.

U ovom nizu zvaničnih dokumenata jedan će ostati neozvaničen – rezolucija o Srebrenici koju je Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija 2015. predložila Velika Britanija nije usvojena jer je Rusija uložila veto.

Vučić i Srebrenica

Evolucija Aleksandra Vučića od radikalskog jastreba iz devedesetih kojem je jedan srpski život vredan sto bošnjačkih, do naprednjačkog goluba koji državnički kaže da se u Srebrenici desio „strašan zločin“ jeste poprilično spektakularna. Ko bi pre 25 godina rekao da će se lice tog političara pojaviti u junu 2020. na bilbordima u Srebrenici uz slogan „Zahvalna Srebrenica“. Bilbord sa Vučićevim likom u Srebrenici nije govorio samo o pet miliona evra koje je Srbija 2015. obećala, a 2017. uplatila opštini Srebrenica. Aleksandar Vučić je ovim „povratkom“ u Srebrenicu donekle prevazišao traumu koju je nosio iz jula 2015. kada je skoro kamenovan u Potočarima.

Oduševljenje srpskog načelnika opštine Srebrenica Aleksandrom Vučićem doduše nisu delili baš svi, pa je jedan bilbord pocepan. Beogradski tabloidi su postupak nepoznatog nezadovoljnika nazvali „vandalizmom“. Kamenice iz 2015. su u istim medijima označene kao „pokušaj ubistva“ predsednika Srbije. Međutim, ubijanje hiljade nenaoružanih bošnjačkih muškaraca za ove prigodne tekstopisce nikada nije bio genocid. 

Breme ravnodušnosti i poricanja

Aleksandar Vučić sada ima dokaz da postoji jedna Srebrenica koja mu je zahvalna. Ona druga Srebrenica, pobijena, raseljena i unesrećena ideologijom čija je perjanica bio današnji predsednik Srbije, ponovo u julu sahranjuje i oplakuje svoje mrtve.

Za brojne ljude u Srbiji, samlevene svakodnevnicom i strahovima od zaraze i neimaštine, usredsređenim na priču o Kosovu, ta će godišnjica najverovatnije ostati tek tužna crtica iz dalekog komšiluka koja ih suštinski ne dotiče. Zaborav i poricanje jesu breme koje će, uprkos lepim rečima iz rezolucije od pre deset godina, aktuelna politička i kulturna elita ostaviti budućim generacijama u amanet.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android