Već sedmicama vrvi na Terazijama u centru Beograda. Posebno kad je sunčano, tamo stotine ljudi, starih i mladih, menjaju sličice za Svetsko prvenstvo. Paninijev album, za čije se popunjavanje ove godine mora izdvojiti barem stotinak evra, tu uživa kultni status.

Kako je pisao portal Telegraf, pomama za menjažom nikada nije bila veća, „verovatno i zbog samog plasmana Orlova u Katar“.

„Orlovi“ su uopšte velika tema. Pivare i kladionice prikazuju namenske TV-spotove, javnost se pita ko će igrati u navali protiv Brazila i čini se da idilu Svetskog prvenstva remeti jedino to što se igra na pragu zime, umesto, kako treba, kad su svi u šortsevima uz roštilj.

-pročitajte još: Kod Srbije je selektor zvezda: Stojković bi u polufinale

„Svi znamo na koji način je Katar dobio priliku da bude domaćin, i manje-više šta se tamo dešavalo poslednjih godina. To jeste strašno, ali nažalost ne umanjuje ono što Svetsko prvenstvo u fudbalu predstavlja za planetu“, kaže Marko Marjanović, kopirajter i radijski voditelj koji često deli ushićenje predstojećim turnirom sa svojim pratiocima na Tviteru.

„Ja ću, kao i većina sugrađana, gledati skoro sve utakmice na prvenstvu“, nastavlja Marjanović, dodajući da su bojkoti obično jalovi. Uz to, kaže, srpski sportisti su ranije često bili na meti sankcija, pa nije lako sad propustiti gledanje turnira za koji se reprezentacija izborila fer i sportski.

„Naposletku, odluka da se fudbal gleda nije sazdana na logici, nije racionalna ili objektivna. Kao i sve u iskonskom sportu, i to je motivisano emocijama, čistim ili zaprljanim“, dodaje on.

Druženje, zabava i patriotizam

Ako biste na info-portalima u regionu potražili tekstove o eventualnom bojkotu Katara, našli biste kako prenose jedino vesti iz Nemačke, ponekad iz Francuske ili Danske – o tome kako čuveni „Žuti zid“ – veliki navijački kop Borusije Dortmund – optužuje Katar za smrt hiljada radnika na gradnji stadiona. Ili kako zapadni gradovi, pabovi i pivnice neće prikazivati utakmice.

Slično je i u Hrvatskoj, gde su priče o bojkotu „na marginama“, kaže Aleksandar Holiga, glavni urednik portala Telesport. „Priča o tome da bi reprezentacija trebalo da bojkotuje Svetsko prvenstvo nije ni bilo. Nije ni one o navijačkom, u smislu odlaska u Katar, ali to je pre svega zato što u Hrvatskoj ne postoji ozbiljna organizacija navijača reprezentacije koja nije na neki način povezana sa Savezom.“

„Klupske navijačke grupe ne bave se reprezentacijom i deo njihovih članova odlazi na utakmice samo u individualnom aranžmanu, dok najveći deo ostatka mase predstavljaju event-navijači“, dodaje Holiga.

U jednoj anketi portala Index.hr – koja nije reprezentativna, ali broji oko 25.000 glasova – relativna većina od 44 odsto čitalaca izjasnila se protiv bojkota, 39 odsto za, a 17 procenata odgovorilo je sa „nije me briga“.

Svetsko prvenstvo u zemlji koja je od nezavisnosti već bila druga i treća na svetu, svakako je ogroman događaj. On, smatra Holiga, manje ima veze sa samim fudbalom i tvrdim jezgrom ljubitelja igre, a više sa zabavom, druženjem s jedne strane, „a s druge sa patriotizmom – ili, ako hoćete, nacionalizmom“.

Tu se izdvaja grupa navijača splitskog Hajduka koji su jedno vreme istrajavali u načelnom bojkotu reprezentacije, pa se tako i danas po Dalmaciji mogu naći kafići koji inače prikazuju fudbal, ali nikako hrvatsku reprezentaciju. „Ali razlozi za to su interni sukobi u hrvatskom fudbalu, a ne Katar“, dodaje Holiga.

Da li je bojkot „licemeran“?

Na rubu medijskog spektra – sa desne strane – naći će se u Srbiji i Hrvatskoj primedbe da se pobuna protiv Katara kao domaćina svela na „LGBT-propagandu“. Posebno jer su kapiteni mnogih zapadnih reprezentacija najavili da će oko ruke nositi traku u duginim bojama. Na olakšanje čini se većeg dela publike – među njima neće biti Luka Modrić i Dušan Tadić.

U jednom komentaru na sportskom portalu sarajevskog Oslobođenja tematizuje se zapadno „licemerje“ u pozivima na bojkot. Posebno se zamera insistiranje na brojki od navodno 6.500 mrtvih radnika na izgradnji stadiona – koja je, piše, višestruko prenaduvana.

„Onaj ko smatra da prvenstvo u Kataru treba bojkotovati može to napraviti bez ikakvih problema. Ako misli da će svet tako biti bolje mesto, još bolje“, piše u tom komentaru Kenan Kaloper. „Samo, ako već nije imao tako snažne stavove 2018. godine, kad se prvenstvo igralo u Rusiji, valjalo bi da novostečenu doslednost zadrži i za četiri godine, pa ukaže na nedostatke Kanade, Meksika i Sjedinjenih Američkih Država. Valjda je svačije zlo, zlo.“

Sagovornici DW imaju različita mišljenja o pozivima na bojkot koji najviše dolaze iz Nemačke. Kako kaže Aleksandar Holiga, nikada Katar ne bi dobio prvenstvo da se uzimala u obzir navijačka kultura i društvena uloga fudbala kao spone među ljudima. „Mundijal je inače festival fudbala, a ovaj je prvenstveno festival novca i sportswashinga izgrađen na eksploataciji radnika koja se graniči s ropstvom.“

On razume ljude koji neće uključivati TV tokom prvenstva, ali ističe da o „mračnoj strani Mundijala“ treba što više pisati, ne kako bi se oblatio Katar, nego da bi se koliko-toliko korigovale stvari u „daljoj komercijalizaciji elitnog fudbala i njegovoj transformaciji u industriju zabave“.

„Uostalom, nije Katar sam odlučio da organizuje Mundijal. To mu je, uz pomoć politike, omogućila krovna svetska fudbalska mafija koja je institucionalizovala korupciju“, zaključuje hrvatski novinar.

Marko Marjanović pak smatra da priče o bojkotu uvek dolaze sa Zapada, i da tu ima dvoličnosti. „Ne sećam se bojkota kvalifikacija za isto to prvenstvo, niti bojkota Svetskog prvenstva u Brazilu koje je Nemačka osvojila. I tada je bilo sličnih priča oko organizacije takmičenja.“

„Svima koji bojkotuju prvenstvo želim da se zalepe super-lepkom za zgrade svojih fudbalskih saveza i tako naprave pritisak na Fifu da povede istragu i procesuira sve krivce“, ironičan je Marjanović. „Dakle, našim prijateljima sa Zapada želim da radikalizuju borbu. A nadam se da ćemo se sresti na terenu negde u četvrtfinalu.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.