„Internet je platforma za svačiju slobodnu i nesputanu kreativnost. Biće uvek sila dobra“, rekao je prošle godine u jednom intervjuu Tim Berners-Li, Britanac koji se smatra pronalazačem interneta. Te reči nije iscedio olako iz sebe, i sam je skeptičan zbog uticaja gigantskih kompanija i tajnih službi na mrežu.

Ali, ako se pogleda iz srpske perspektive, čak ni njegov oprezni optimizam nije utemeljen – niti je internet svačija platforma, niti je do kraja slobodan, niti se koristi baš kreativno.

Nade koje se polažu u internet ogromne su u doba kada vlast kontroliše klasične masovne medije, kada se većina novinara boji da premijeru postavi suvislo pitanje na konferenciji za štampu, a urednicima najjačih televizija slabo pada napamet da daju reč opoziciji ili kritičarima. Da li onda internet ipak može da bude „sila dobra“? Videćemo valjda do kraja teksta.

Mnjenje je na kauču

Republički zavod za statistiku navodi da skoro dve trećine domaćinstava u Srbiji ima pristup internetu i da 57,8 odsto ima pristup širokopojasnoj (relativno brzoj) konekciji. Kada se uzorak suzi na punoletne građane – potencijalne birače – ispostavlja se da 37 odsto njih uopšte ne koristi internet, kako je pokazalo istraživanje Nove srpske političke misli pred vanredne izbore u aprilu ove godine. Tek nešto više od polovine građana svakodnevno koristi internet, a svega četvrtina se prevashodno informiše putem interneta.

Novije istraživanje iz novembra, o opredeljenosti pred dolazeće predsedničke izbore, otkriva da su oni bez interneta najdisciplinovaniji birači – njih 70 odsto već sada zna da će sigurno glasati. Kod onih koji internet koriste redovno taj procenat je 50 odsto.

Takođe, podrška Aleksandru Vučiću ili Tomislavu Nikoliću je procentualno tri puta veća kod onih bez interneta u odnosu na one sa internetom. Kod eventualnih opozicionih kandidata svih kolorita – Jeremić, Šešelj, Radulović, Obradović, Janković – stvar je dijametralno suprotna. To ne čudi kada se zna da je nedavnu konferenciju za novinare Aleksandra Vučića uživo prenosilo šest televizija.  Televizija, to je on, ostali neka jurcaju za podrškom na skučenom terenu interneta.

Prema različitim istraživanjima prethodnih godina, srpski građani pred TV-ekranima provode u proseku čak pet sati dnevno, što ih redovno svrstava među pet nacija koje su najčvršće zakucane za kauč i daljinski. U beskrajnoj traci rijaliti programa, novokompnovane muzike i sportskih prenosa tu se plasiraju i vesti, intervjui, „debatne" emisije.

„Kada si tome izložen, kada, što kaže kliše, vidiš televizor kao prozor u svet, onda je logično da televiziji i veruješ“, kaže o tome marketinški stručnjak i bloger Mihailo Tešić. Vlasti koja želi da ima neupitni monopol na istinu je lako da taj monopol ostvari: „Ako na neki način kontrolišeš tri najvažnije medijske kuće u Srbiji, pokrio si osamdeset odsto domaćinstava. Možda nisi svima izmenio mišljenje, ali je dovoljno da kontrolišeš javno mnjenje.“

U pitanju je posledica starenja stanovništva, tumači Đorđe Krivokapić, predavač na beogradskom Fakultetu organizacionih nauka i programski direktor fondacije SHARE. „Posledica toga je i 30 odsto ljudi koji uopšte ne koriste internet, a oni su obično disciplinovana biračka mašinerija. To vodi zaključku da promena trenutno teško može doći sa interneta. Ne jer internet za to ne poseduje kapacitet, nego jer naša demografska obrnuta piramida ne dozvoljava promene na taj način“, kaže Krivokapić za DW.

Fejsbuk kao usud

Doduše, i takva srpska demografija nužno se razvija u prilog interneta – umiru oni koji ga smatraju novotarijom ili tek ponekad popričaju sa rodbinom u dijaspori putem Skajpa, dok u punoletne građane stasavaju digitalni urođenici. Na koji način oni koriste internet? Koliko ih uopšte zanima da tamo propitaju vesti iz mejnstrim medija, potraže druge izvore, suoče se sa drugačijim mišljenjima?

„Ogromna većina populacije koristi internet samo za Fejsbuk. Oni zapravo vide Fejsbuk kao internet, odatle dobijaju informacije, tu se druže, zabavljaju se deleći smiješne klipove“, kaže Tešić za DW. Najmanje svaki drugi građanin Srbije ima profil na ovoj društvenoj mreži koja je godinama menjala svoj algoritam tako da korisnici imaju što manje potrebe da napuste Fejsbuk. To se odrazilo i na informisanje, navodi Tešić: „Gomila medijskih kuća zavisi od Fejsbuka jer im odatle dolazi ogroman procenat saobraćaja – od 30 do 60 odsto. To je već uhodan mehanizam međuzavisnosti.“

Razmena na društvenim mrežama nije prirodna, kaže Krivokapić, već je oblikuje algoritam. „Sama društvena mreža je posrednik, gate keeper, ona vas navodi da što duže ostanete na toj mreži. Uobičajeni korisnik sa niskim nivoom digitalne pismenosti vreme provodi na nekoliko društvenih mreža gde se sadržaji namenjeni lično njemu smenjuju, oblikuju mikro-realnost u skladu sa očekivanjima i potrebama korisnika. Ukoliko vam se dopada jedna izmišljena priča, sve su prilike da će vam algoritam servirati još sličnih izmišljenih priča jer on ne služi objektivnom i istinitom informisanju već pronalaženju sadržaja koji gode korisniku.“

Taj algoritam, upozorava Tešić, ne podstiče debatu neistomišljenika: „Fejsbuk i druge društvene mreže nam omogućavaju da budemo kuratori sopstvenih izvora informacija. Na neki način se prirodno zatvaramo u ono što zovu mehurom – to je mehur mišljenja i stavova ljudi koji su sličnog mišljenja, koji dele medijske stavove ili stavove ličnosti koji su nam već bliski. Ono što vidimo često samo podupire naše već izgrađeno mišljenje.“

Dometi internet-kampanje

Pa ipak, čak i sa tako ograničenim uticajem interneta na javno mnjenje, dve političke opcije – Dveri i Dosta je bilo – ove godine su ušle u parlament zahvaljujući spretnoj upotrebi interneta. To je praktično i statistički dokazala Krivokapićeva fondacija SHARE. „Maltene sve resurse su pumpali u internet, imali su različite kampanje, video-sadržaje, blogove uživo, vesti... prednjačile su prema broju interakcija na Fejsbuku", kaže on.

Tešić grubo sortira birače te dve opcije – u slučaju Dveri mlađa populacija, nacionalno orijentisana, sa željom da se u Srbiji bolje živi, a u slučaju Dosta je bilo takozvana građanska populacija razočarana svim pređašnjim postpetooktobarskim vlastima: „Te dve populacije su pristunije na internetu, ali je samo tim putem teško dalje napredovati. Oni sada moraju da rade na terenu, a to je užasno otežano u ovim uslovima.“

Iako je tu negde dostignut plafon uticaja kampanje na internetu na srpsku politiku, premijer Aleksandar Vučić učestalo se žali na tviteraše što je kulminiralo kada je nedavno u jutarnji program Pinka doneo svesku iz koje je čitao tvitove koji mu se ne sviđaju. Pa opet, on odlično zna da je daleko više onih koji gledaju Pink nego onih što piskaraju po Tviteru.

„Vlastima je internet bitan taman kolika im je bot-armija“, kaže Tešić. Prema procenama, u pitanju je nekoliko stotina aktivista koji koristeći bezbroj lažnih identiteta štancaju plakativne komentare u prilog Vučiću, te na društvenim mrežama dele podobni materijal i napadaju kritičare vlasti. „Svi protiv kojih bi vlast išla na internet su davno prozreli tu bot-armiju, ljudi se tome podsmevaju. Armija pre svega služi za tri najvažnija portala u Srbiji kako bi se tamo u komentarima menjala percepcija javnog mnjenja, da ljudi dobiju osećaj gde ja to živim i da zaista rezigniraju“, dodaje Tešić.

A zapravo je pitanje kolika opasnost vlastima preti sa tih najčitanijih portala. Stranice Blica, Kurira i Telegrafa su mašine za privlačenje klikova, što izborom tema, što vrištućim naslovima. „To govori o totalnoj tabloidizaciji onlajn-medija – isto ono što se prodaje na trafici ima svoju publiku na mreži“, kaže Krivokapić.

Male su šanse, dodaje, da internet generiše novu publiku za ozbiljne analitičke tekstove ili stavove koji imaju slabu prođu u tradicionalnim medijima: „Internet vodi prezasićenosti sadržajima. Ljudska priroda je takva da, čim nečega imaš više nego što ti treba, to ga manje i ceniš.“

Ostaje samo – ventil?

Tu polako dolazimo do odgovora na pitanje može li internet da bude „sila dobra“ – demokratije, istine, informisanih građana. Ne može. Ili makar ne može u Srbiji danas. Ograničen uticaj na političke prilike internet ostavlja da bude ne mnogo više od igre ili zabave.

Mihailo Tešić primećuje da vlastima recimo nimalo ne smeta satira u medijima poput emisije Zorana Kesića ili Državnog posla, portala poput Njuza ili Tarzanije. Ili Dnevnjaka, u čijem stvaranju i sam Tešić učestvuje, a čiji skečevi na Jutjubu beleže i po milion pregleda. „Pametan vladalac koji želi neku vrstu stabilne i dugoročne vlasti zna da moraju da postoje neki ventili baš za populaciju koju ne može da preobrati.“

Aktuelna vlast je, kaže, „dovoljno lucidna da vidi da satira nije toliko efektna jer prerasta u propovedanje horu – mi koji to čitamo i gledamo smejemo se stvarima koje već znamo i objektu karikature za kojeg ionako želimo da ga neko ismeva. To je uljuljkivanje nama možda olakšava stvar, ali smeh i satira tako postaju supstitut za akciju – dobar si samom sebi jer se smeješ, osećaš se potvrđenim i boljim od onoga što se događa oko tebe.“

Đorđe Krivokapić smatra da se od interneta u Srbiji možda i previše očekuje: „Pogrešna je i pretpostavka da je to mesto gde svako piše šta hoće i nema cenzure. Ako radiš u javnom sektoru, baš i nemaš opciju da pišeš i šeruješ šta hoćeš – čak ni da lajkuješ šta hoćeš. To je posledica društva potpune kontrole i nadzora gde ponašanje svakog pojedinca postaje deo kolektivnog znanja. Ako nisi baš neko ko je spreman da se bori protiv sistema, onda, što se kaže, paziš da ne talasaš...“

Fondacija SHARE je u okviru svog monitoringa zabeležila više slučajeva u kojima su zaposleni dobijali otkaze nakon komentara na društvenim mrežama. Osim toga i sijaset pretnji, uvreda, širenje neistina... Na kraju razgovora Krivokapić kaže: „Koliko god da smo verovali da su društvene mreže osnov demokratije, novog javnog mnjenja oslobođenog monopola na informacije – to jednostavno nije tako. Ako nemamo slobodu u realnom prostoru, ne možemo je imati ni u digitalnom.“