Trodnevna poseta kineskog predsednika Si Đinpinga Beogradu stiže u trenutku komplikovane političke situacije u Srbiji. Srpska vlada je još uvek u tehničkom mandatu, Aleksandar Vučić je trenutno mandatar za sastav nove vlade, iz još uvek ne baš dovoljno poznatih razloga otkazane su posete mandatara SAD i Briselu, a na to se nadovezala i priča o poljuljanim odnosima Vučića sa Zapadom. Mediji bliski vlastima već nedeljama forsiraju spekulacije kako Zapad sprema Vučiću „srpsko proleće“, i da stoji iza građanskih protesta koji su usledili zbog kriminalnog rušenja u Savamali.

Odnose sa Kinom, tačnije navodno preveliko oslanjanje Srbije na Kinu, pojedini mediji bliski vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci vide kao jedan od razloga zategnutih odnosa sa Zapadom. Evropskoj uniji i Sjedinjenim Državama, prema tim tumačenjima, ne odgovora ovakvo pozicioniranje Srbije na kineskom „putu svile“, a takođe postoji i zabrinutost zbog prodaje železare Smederevo kineskoj strani i njen uticaj na evropsko tržište čelika.

Srbija – most ka Evropi?

Poseta kineskog predsednika praktično je nastavak prošlogodišnje posete kineskog premijera Srbiji, podseća za DW Milan Ćulibrk, glavni urednik nedeljnika NIN. „Tako da ovom prilikom možemo očekivati realizaciju i dogovor oko nekih velikih infrastrukturnih projekata, pre svega pruge Beograd-Budimpešta, i naravno finalizaciju dogovora oko preuzimanja smederevske železare. Pored toga, najavljuje se još dvadesetak drugih sporazuma. Očito je da su Kinezi zainteresovani da se što više presele na ovaj deo sveta, da u Srbiji pokažu šta bi mogli da rade u Evropi, i da odavde pokušaju da na neki način svoj biznis prošire i na druge zemlje iz okruženja.“

„Mislim da se, kada je ova poseta, u pitanju geopolitika i ekonomska saradnja takođe ne mogu odvojiti“, dodaje Ćulibrk. „Čitav svet se nalazi u problemima, mislim da će delimično i o tome biti reči, a čini mi se da je suština ove posete da se pokaže kako Srbija i Kina, bez obzira na sve razlike, ipak mogu uspešno da sarađuju, bez obzira koliko to delovalo nespojivo. Na kraju krajeva, ukoliko pogledate ukupnu robnu razmenu dveju zemalja, videćete da Srbija u Kinu izvozi 40 puta manje robe nego, recimo, u Crnu Goru. Sa druge strane imamo ogroman uvoz iz Kine i deficit za koji ne vidim kako bi mogao da se smanji.“

Kina je trenutno jedna od retkih zemalja koja ima spreman kapital za ulaganja i u tom smislu su i očekivanja od ove posete velika, ističe za DW spoljnopolitički komentator Boško Jakšić. A što se tiče dileme da li je u centru pažnje međusobnih odnosa geopolitika ili čista privredna saradnja, Jakšić smatra da Kina više akcenat polaže na trgovinu i investicije. „Srbija, zajedno sa Mađarskom, spada u grupu zemalja koje za Kinu imaju geografski značaj, dok bi se o nekom geostrateškom značaju moglo pre razgovarati kada se analiziraju kineske investicije u Grčku ili Holandiju. Tako da mislim da što se Srbije tiče, ti odnosi više spadaju u ekonomsko-finansijsku dimenziju, nego u političku.“

Kina i Rusija – veštačke alternative?

U najavama posete kineskog predsednika u Srbiji su se pojavila i tumačenja da Beograd na taj način pokazuje zapadnim partnerima da EU ima alternativu. U taj kontekst često se stavlja i najavljena poseta ruskog premijera Dimitrija Medvedeva Srbiji, koja je zakazana za jesen ove godine. Milan Ćulibrk primećuje da poseta kineskog predsednika zaista dolazi u zanimljivom političkom trenutku. „Ona dolazi samo nekoliko dana nakon otkazivanja Vučićevih poseta Briselu i Vašingtonu, kao i svega desetak dana nakon što je Srbija dobila poziv Evro-azijske unije o uspostavljanju zone slobodne trgovine. Tu negde tih dana usledio je i susret Vučića i Putina u Moskvi. Ipak, mislim da se preteruje kada se to vidi kao nekakav novi spoljnopolitički kurs Srbije. Iz Beograda se već nekoliko godina šalje poruka da je glavno odredište Evropska unija, ali da se zbog toga neće narušavati odnosi sa Kinom, Rusijom i nekim drugim zemljama“.

Boško Jakšić ocenjuje da je ovde reč o pravljenju potpuno veštačkih alternativa. „Kineska varijanta je čak mnogo manje značajna nego evroazijska, koju stalno nudi Rusija. Mislim da obe varijante, sa stanovišta nekog realnog pozicioniranja, ne mogu i ne bi trebalo da budu nikakva alternativa EU. Ako se pogleda ukupan obim ekonomske saradnje sa EU, koji čini 65 odsto robne razmene Srbije, on ne može da se uporedi sa ulaganjem u jednu železaru. Tako da su to, ponavljam, apsolutno veštačke alternative.“

Kinesko negovanje imidža

Ipak, ako se uporedi kineska i srpska ekonomska i politička moć, ostaje kao zanimljiv podatak da će kineski predsednik u Srbiji boraviti tri dana, ali i da stiže nakon sastanaka u Pekingu sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel. Milan Ćulibrk tome dodaje i činjenicu da je relativno skoro u Srbiji boravio i kineski premijer, a ne bi trebalo zaboraviti ni održavanje samita Kine i zemalja centralne i istočne Evrope 2014. godine u Beogradu. „Kina time zaista daje veliki značaj Srbiji, a mislim da je sada na Srbiji da li će tu priliku umeti pametno da iskoristi“, kaže Ćulibrk.

Boško Jakšić ističe da „Kina dužinom posete i tim ceremonijalnim delom vodi računa o svom imidžu koji Peking sada želi da neguje i prikaže Evropi. Kini je, dakle, pored konkretnih dogovora važan i taj na prvi pogled ceremonijalni deo: kako će poseta biti prikazana u medijima, kakav će tretman dobiti. Mislim da je u skladu sa tim određena i dužina posete Beogradu.“

Poseta kineskog predsednika tako se ponovo vidi u svetlu „četiri stuba srpske spoljne politike“ (EU, SAD, Rusija, Kina), koji su promovisani još u vreme vladavine Borisa Tadića. Milan Ćulibrk kaže kako smatra „da su ti stubovi sada prilično rasklimatani i da bi ipak trebalo odrediti šta su prioriteti, a ne da se šeta od jednog do drugog stuba i na taj pokušava nešto da ušićari. Ako je opredeljenje EU, onda se to mora i reći, ali se u tom smislu mora i ponašati,“ ističe Ćulibrk.

Boško Jakšić primećuje da je priča o „četiri stuba“ bila „nekakav pokušaj srpske diplomatije“, ali se „Srbija na kraju vratila na mesto koje joj i pripada u globalnom svetu“. Nemoguće je, napominje Jakšić, da Srbija bude strateški partner takvim zemljama kakve su Kina i Rusija. „Tu ipak postoji razlika, jer kod odnosa sa Rusijom presudna je politička dimenzija, tačnije odvraćanje Srbije od Evropske unije, dok kod Kine mislim da je suština samo – zajednički ekonomski interes.“