Cajt: Kako se biraju sudije UN-tribunala, koji je neka vrsta „Svetskog tribunala“?

Kristof Flige: Na različite načine. Kada je u pitanju Međunarodni tribunal za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji, onda je izbor sudija vršila Generalna skupština UN na osnovu predloga zemalja-članica.

Autobiografije kandidata uglavnom su bile impresivne, ali niko ne zna da li je osoba koja se kandiduje zaista studirala pravo i da li je ikada i videla sudnicu iznutra? Poznajem i takve slučajeve. Diplomatskim rečnikom govoreći, sudije Tribunala nisu podjednako kompetentne.

Da li to znači da je među sudijama bilo i onih koji su nesposobni?

Postoje izvanredne sudije, a onda tu su i oni koji spadaju u „široke mase“. Ali za neke se pitam kako su uopšte postali sudije. Takve sudije svojim nastupom i egom kojim se postavljaju iznad svih i koji se prave da sve znaju najbolje, zaista su u stanju da dezavuišu sud.

Na koga mislite? Da li se to odnosi na izrazito kontroverznog francuskog sudiju Žan-Kloda Antoanetija, koji je doneo oslobađajuću presudu za srpskog nacionalistu Vojislava Šešelja?

Ne bih pominjao imena. Pogledajte žalbene procese Karadžiću i Mladiću, koji su osuđeni u prvoj instanci.

Obojica su osuđeni zbog brojnih ratnih zločina, između ostalog i zbog srebreničkog masakra, u kojem u je ubijeno na hiljade muslimana.

U revizionim procesima nadležni sudija udovoljio je molbi branilaca, koji su ciljali na to da sudije proglase pristrasnim. Sudije su potom zaista zamenjene – uz obrazloženje da su učestvovali u sličnim procesima pred Haškim sudom.

To je apsurdno. Naravno da je Haški tribunal morao da se bavi istim istorijskim događajima, to je neizbežno. Kolega koji je ustanovio pristrasnost je, iz neznanja prava ili zbog toga što ga ignoriše, te sudije isključio.

Da li je onda zamislivo da se Karadžić i Mladić na kraju izvuku?

Vi poznajete izreku koja glasi: Pred sudom i na otvorenom moru ste u božijim rukama? Ništa nije nemoguće. I na sudu rade ljudi koji prave greške.

To znači da bi ratni zločinac Karadžić i njegov šef vojske Mladić mogli da napuste Tribunal kao slobodni ljudi?

Iz Udruženja žrtava na Balkanu stalno čujem da su duboko zabrinuti zbog toga. Pitaju se, hoće li Mladić i Karadžić na kraju biti oslobođeni.

Da li i Vi od toga strahujete?

Bio sam član Sudskog veća u procesu Mladiću nakon kojeg je donesena prvostepena presuda i ne želim da spekulišem o ishodu drugostepene presude.

Kada se može očekivati pravosnažna presuda?

U predmetu Karadžić tokom narednih meseci.

Da li ponekad imate pred sobom sliku državne limuzine vlade Srbije koja se zaustavlja pred Haškim sudom da pokupi tek oslobođenog Radovana Karadžića kojeg potom u domovini dočekuju s oduševljenjem i ovacijama?

O tome svesno ne razmišljam. Zabranjujem sebi takve misli. Ali znam da vlada Srbije povlađuje onim osobama koje su pravosnažno osuđene za ratne zločine. Setite se Biljane Plavšić, naslednice Radovana Karadžića. Nedugo nakon njenog prevremenog puštanja iz švedskog zatvora, sazvala je konferenciju za novinare na kojoj je izjavila da nije kriva i da je njeno priznanje krivice bio samo taktički manevar. Uz to je po nju u Hag došao avion vlade Srbije.

I druge ratne zločince kada se vraćaju iz zatvora na aerodromu u Beogradu dočekuju ministri. Jednom bivšem generalu osuđenom za ratne zločine dozvolili su da predaje na Vojnoj akademiji. To je čitav niz skandala. Srbija nanosi štetu međunarodnom pravu.

Čudi da je Srbija uopšte sarađivala po pitanju isporučivanja ratnih zločinaca u Hag.

Tu je presudna bila želja Srbija za članstvom u Evropskoj uniji. Ali posebno strašna je bila izjava tadašnjeg predsednika Republike Srpske. Neposredno pre objavljivanja presude izjavio je da je došlo vreme da se heroji poput Karažića slave i da im se javno ukazuje čast. A potom je jedan studentski dom nazvao po Karadžiću.

Da li Vam je kao sudiji ostao u sećanju i neki posebno lep trenutak?

Jeste, doživeo sam mnoge lepe trenutke. Jednom nakon iskaza jedne žene koja je preživela masakr. Mirno je iznosila detalje, dok su joj se niz lice slivale suze. Nakon njenog potresnog svedočenja, rekla mi je: ’Hvala Vam što ste me saslušali. Hvala što sam smela da Vam ispričam moju priču!’ To su bili trenuci kada bih sebi govorio: Eto zato sam u Hagu.

Da li smete da bez opasnosti putujete u Srbiju?

Tamo ne idem upravo iz tog razloga. Izbegavam zemlje koje su bile u ratu da se ne bih izlagao riziku. Naša suđenja su bila otvorena za javnost i prenošena su preko interneta. Naša lica su poznata na Balkanu. Jednom prilikom sam sa kolegama-sudijama bio tamo nekoliko dana i morali smo da budemo čuvani. To nije lep osećaj.

Kakav uopšte smisao imaju međunarodni sudovi ako nisu u stanju da doprinesu pomirenju strana ili prihvatanju presuda i prava?

Bez međunarodnog pravosuđa, svet bi, smatram, bio mnogo gori. Naši sudovi, doduše, nisu do sada odvratili nijednog diktatora od zločina, ali više nije kao nekada tako jednostavno kupiti sebi dvorac u Francuskoj i uživati do kraja života. Samo postojanje naših sudova odražava se, recimo, na slobodu kretanja gospodara rata.

Vi dakle ipak međunarodne sudove ne smatrate „bezubim tigrom“?

Tačno, ja ostajem optimista. Ako se našim sudovima nanosi šteta zbog kojekakvih političkih kalkulacija, to ne menja na činjenici da smo nošeni ispravnim idejama.

* Ovo je deo obimnog intervjua koji je Kristof Flige dao za nemački list „Cajt“, a koji se odnosi na suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije. Pored toga, Flige u intervjuu govori i tome da je ostavku podneo između ostalog i zato što je „generalni sekretar UN nije produžio mandat jednom veoma iskusnom turskom kolegi“, jer vlada u Ankari smatra da je on član Gulenovog pokreta. Razlog za nezadovoljstvo Fligea je i u tome što, kako kaže, „neke zapadne zemlje ugrožavaju nezavisnost suda“.

Priredila: Jasmina Roze

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android