Moderni mladi lekari jurcaju kroz uglačane hodnike jednako modernih klinika, u znoju lica svog spašavaju ljudske živote, ali sve lakonski, uz šalu i rok muziku u operacionoj sali, da bi onda posle 24-časovnih dežurstava ušli u skupocene automobile i odjezdili negde da potroše silnu platu koju zarađuju. U Srbiji takve slike postoje samo na televiziji, gde se serije poput Chicago Hope, Grey's Anatomy i Dr. House već decenijama bore za pažnju građana, inače svetskih šampiona u gledanju televizije. Čuveni Emergency Room dobio je i svoju srpsku varijantu, jednako našminkanu. No realnost srpskog zdravstva nimalo ne liči na šareni televizijski svet.

Mladi pakuju kofere

„Interno odeljenje u Vranju nema svoju salu za koronarografiju. Zato ljudi u Pčinjskom okrugu koji obole od akutnog infarkta miokarda dobijaju terapiju koja je bila aktuelna 60-ih godina ili čekaju transport“, priča 26-godišnji lekar Đorđe Jevtić. U pomenutoj bolnici on je tek volonter sa nadom da će jednog dana dobiti posao. „Što se struke tiče, srpski lekari su sjajni, dobijaju dodatne poene jer su prinuđeni da rade uz pomoć štapa i kanapa. Odgovorni za loše stanje u zdravstvu su pre svega odozgo“, kaže on. Pre dve godine Đorđe je počeo da uči nemački jezik da bi jednog dana, kako u šali kaže, u nekom švapskom selu merio bakama pritisak. Ili, bez šale, kako bi se bavio svojim poslom u zemlji u kojoj se lekari više cene, imaju pristojne zarade i sigurne poslove.

Slično razmišljaju hiljade Đorđevih vršnjaka i kolega. Lekarska komora Srbije (LKS) od 2012. izdaje potvrde dobre prakse (Good Standing Certificate), neophodne da bi se lekar zaposlio u inostranstvu. Do danas je 2.000 lekara podiglo svoj sertifikat – što ne znači da su svi otišli, ali svakako znači da se makar nose tom mišlju. U LKS ne znaju koliko je njih zaista napustilo zemlju poslednjih godina, a u Ministarstvu zdravlja, gde bi morali da znaju, upit Dojče velea nisu udostojili odgovora. Direktorka LKS Vesna Jovanović ukazuje da bi uskoro više lekara godišnje moglo da napušta Srbiju nego što diplomira na domaćim univerzitetima. Jovanovićeva precizira da više od 80 odsto onih koji podižu sertifikate čine „mladi ljudi, na samom početku, koji nisu uspeli da se zaposle. Oni su beznadežni, čekaju ili volontiraju. Drugi su zaposleni, ali beskrajno dugo čekaju na specijalizaciju. Treća grupa su iskusni specijalisti koji na zapadu mogu da imaju šest ili sedam puta veću platu nego ovde jer su cenjeni i brzo se snalaze u hijerarhiji.“

Nisu u pitanju samo loši uslovi rada. Zdravstvo u Srbiji – delom zasluženo, delom stereotipno – važi za jednu od najkorumpiranijih grana, a nije pošteđeno ni sveopšteg nepotizma i partokratije. Jedan drugi mladi lekar, koji je zamolio da mu ne pominjemo ime, prenosi svoje iskustvo iz požarevačke Opšte bolnice: „Direktor mi je tražio 3.000 evra. Rekao je da je to jedini način da dobijem posao.“

Nemačka računica

Jasno se ocrtava još jedan trend – ubedljiva većina onih koji podižu sertifikate dobre prakse želi da ode u Nemačku te je LKS počela da izdaje te dokumente na nemačkom, kako bi uštedela lekarima troškove prevoda. Kristijan Štambuk, koji u Frankfurtu vodi portal medizinerkarriere.de sa informacijama za lekare iz inostranstva, nabraja razloge što je Nemačka tako omiljena: dobro uređen zdravstveni sektor, moderne klinike i šansa za profesionalni razvoj. „Atraktivni paket kompletiraju sigurna radna mesta i visoki prihodi u poređenju sa zemljama porekla“, kaže Štambuk za DW. Pozadina je demografski razvoj u Nemačkoj što, prema procenama nekih stručnjaka, stvara potrebu za uvozom oko 100.000 lekara do 2030. godine. „Možemo biti jako srećni što Nemačka privlači toliko stranih lekara“, zaključuje Štambuk.

Nemačka je usisivač za kvalifikovanu radnu snagu sa ruba Evrope i tome ekonomski posrnule zemlje regiona malo šta mogu da suprotstave. Srbija recimo, sa nezaposlenošću od blizu 30 odsto, nikakvim privrednim rastom, gde lekar – ako i dobije posao – može da računa sa početnim primanjem od 400 ili 500 evra. U aktuelnom istraživanju Nove srpske političke misli, više od 60 odsto roditelja kaže da bi savetovali svoju decu da napuste zemlju. Ništa bolje ne stoji ni istočni sused Rumunija – njeni lekari su već godinama na vrhu liste stranih medicinara u Nemačkoj. Trenutno ih ima oko 4.000. Odmah iza njih su Grci, visoko na listi su Poljaci, Mađari, Bugari, Slovaci… svi oni, kao državljani EU, imaju nešto manje birokratskih zavrzlama kada se prijavljuju za posao u Nemačkoj.

Pomalo zvuči kao optužba kada Vesna Jovanović kaže: „Školovanje lekara je preskupo i zapadnim zemljama se više isplati da dovedu nekog sa strane nego da same školuje ljude.“ Istina, u Nemačkoj hronično manjka mesta na studiju medicine, ali Kristijan Štambuk ne veruje da se radi o nekoj skrivenoj strategiji kako bi se uštedele pare: „Jednostavno je potrebno nešto vremena da se uspostavi ravnoteža između ponude i potražnje u medicini. Poslednjih godina je došlo do velikih ekonomskih, društvenih, tehničkih i vrednosnih promena.“

Paradoks zdravstva

Pobrojane zemlje iz kojih lekari migriraju u Nemačku su države paradoksa – dok im hiljade lekara čame na birou rada, u nekim regionima manjka medicinara. Tako u Srbiji u više okruga nedostaju anesteziolozi i radiolozi. „Prema evropskim normativima, Srbija ima premalo lekara za broj stanovnika. Imamo diskrepancu između ljudi koji se bave zdravstvenom delatnošću i administrativnih službenika. Ovih drugih ima previše, na uštrb lekara i medicinskog osoblja“, kaže Vesna Jovanović. Ministarstvo zdravlja je u nekim prethodnim saopštenjima pokušalo da zataška razmere problema: tvrdili su da samo stariji lekari hoće da napuste posao u Srbiji kako bi uzeli visoke otpremnine, a za mandata Slavice Đukić-Dejanović je bila ideja da se brže dele specijalizacije. No zaključak Vesne Jovanović ne uliva nadu: „S obzirom na ekonomske uslove u Srbiji i trend na tržištu rada u Evropi i svetu, teško da ćemo zaustaviti odliv lekara.“

Mladi vranjanski lekar Đorđe Jevtić još se premišlja. Zapravo bi voleo da ostane u Srbiji. Malo zbog patriotizma, malo zbog straha da se u Nemačkoj neće pronaći. Odlazak je, kaže, sada samo plan B. Ali brzo može postati i plan A, ako se volontiranje produži u nedogled. Jer svoje granice ima i lekarski altruizam, na koji se u Srbiji često apeluje.