Godina 1963. nije me posebno zanimala sve do meseca marta, kada sam odlučio da napustim majčin stomak. Šesnaesti mart je bio subota.

U mestu Golubinci, tridesetak kilometra niz sremsku ravnicu od Zemuna, tridesetogodišnja učiteljica je dobila pretporođajne bolove. Kako su je prevezli do porodilišta u Zemunu? Kamionom mesne zadruge u kojoj je njen muž bio knjigovođa? Nečijim automobilom – tada su oni bili retkost? Konjskom zapregom zasigurno nisu, bila bi prespora, pa bih se rodio negde u sremskom kukuruzištu.

Kako god, u rodnom listu piše da je zdrav dečak rođen u Zemunu, u tri sata i deset minuta ujutro, u nedelju, 17. marta.

Agung se budi

Ta 1963. beše zemunska po rođenju, ali golubinačka po tome gde sam se obreo posle napuštanja bolnice.

Tada su vesti između kontinenata putovale duže. Na dan mog rođenja u Indoneziji, na ostrvu Bali, sveta planina Agung, inače aktivni vulkan, erupcijom je ubila skoro 1.600 ljudi. Prema hinduističkom i budističkom verovanju, Agung je simbol mitske planine Meru, koja je centar sveta.

Danas se neke porodice na Baliju sećaju dana mog rođenja kao dana kada je planina ubila nekog njihovog pretka. Iz moje perspektive dobro je što je Srem ravan. Ponekad je bolje ležati umotan u pelene u sremskoj provinciji nego biti pod planinom za koju kažu da je središte poznatog sveta, a biti izložen opasnosti da budeš živ spaljen.

Četiri dana po mom rođenju zauvek su zatvorili Alkatraz. Bio sam tačno tri nedelje star kada je jugoslovenska Skupština usvojila novi Ustav – Federativna Narodna Republika Jugoslavija je postala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Nisam se pomerio iz svog bebećeg života u Golubincima, a već sam se obreo u drugoj državi.

Na rođendan moje starije sestre, juna te godine, američki predsednik Džon Kenedi je na čudnom nemačkom u Berlinu izjavio da je i on Berlinac. Desetak dana pre toga sovjetska kosmonautkinja Valentina Tereškova bila je prva žena koja je našu planetu videla iz svemira.

Skoplje se trese do Golubinaca

U Jugoslaviji se Skoplje strašno zatreslo krajem jula, u ruševinama je umrlo skoro 1.100 ljudi. Da li se stropna lampa ljuljala i u Golubincima? Ne znam. Pretpostavljam da su ljudi ćutke slušali vesti na radiju u domu kulture i da su odlazili kući s nevericom otresajući glavom.

Te jeseni, kada su stare krošnje drveća u Golubincima već bile poprilično žute, Kenedija su ubili u Dalasu. A Tereškova je šest decenija kasnije još uvek živa, nedavno je ponudila da ode na Mars i da se ne vrati.

Čudna beše ta 1963. Izmislili su veštačko srce, ali i ono što će meni deceniju i po kasnije biti važnije – kasetofon. Nisam bio star ni deset dana, a Hičkokove „Ptice” počele su da užasavaju bioskopsku publiku širom sveta. Jedan papa je umro, drugi je ustoličen.

Srđan Dragojević, rođen na samom početku te godine, posle nekoliko decenija će me potresti ponekim svojim filmom. Anica Dobra je junsko dete, isto kao i Džoni Dep i Rambo Amadeus, a u julu je usledio mali Đule Van Gog. Marokanski kralj je rođen u avgustu, a Eros Ramacoti i Dragan Bjelogrlić u oktobru. Bred Pit i bubnjar Metalike Lars Ulrih su u decembru zaokružili generacijsku ekipu. Kao što vidite, žilava je to generacija. Svako na svoju ruku.

Iskosili smo nakrivljeni svet

Ugledao sam svet otelovljen u stropu zemunskog porodilišta. Kakav je to bio strop? Slagao bih vas kada bih rekao da se sećam. Ali sada, posle mnogo vremena, mogu reći da je svet koji je taj plafon pars pro toto predstavljao bio poprilično iščašen.

Nisam ja sa tom mentalnom iskošenošću sveta imao problema, napokon jedini je to svet koji nam je dat. Ono što me plaši jeste stanje sveta danas.

Čini mi se da je stepen iščašenosti mnogo veći u odnosu na onaj pre 60 godina. I bojim se da će bebama koje su se rađale ove godine sve to u narednim decenijama izgledati donekle normalno. Jer nemaju drugi svet osim ovog. Mi smo ga zatekli nakrivo nasađenog, a ostavićemo ga njima još iskošenijeg – za čitav stepen našeg generacijskog ludila.

Nije se samo rađalo te godine, umiralo se, bez pardona. Na neki čudan način osećam povezanost i sa onima koji su tada sklopili oči.

Žorž Brak, francuski slikar čije ću izlomljene linije zavoleti, umro je kada sam bio svega pet meseci star. Oktobra te godine umrla je i Edit Pjaf, ostavivši mi nekoliko šansona koje ću rado slušati i pola veka posle njene smrti.  Novembra je otišao Oldus Haksli, koji nam je zaveštao Vrli novi svet. A u decembru je svet kojem se narugao napustio i Tristan Cara – osnivač dadaizma kao umetničke pobune protiv rata.

Argonauti naspram Zemuna

Te godine je Nobelova nagrada za književnost pripala Jorgosu Seferisu. Čitao sam njegove pesme, bio u njegovoj voljenoj Atini, pio sam lozu i mezio ćufte od tikvica u jednoj taverni, u kvartu udaljenom od turističke vreve, gde je Seferis živeo i drugovao sa umetnicima i običnim ljudima. Njegova pesma Argonauti posebno mi se urezala u sećanje:

Duše su im se sjedinile s veslima i žlebovima
s dostojanstvenim izgledom pramca
sa brazdom iza krme
sa vodom koja im je razbijala odraz.
Drugovi poumiraše redom
spuštena pogleda. Vesla im
označavaju mesto gde spavaju na žalu.

Niko se ne seća njihove pravde.

Seferisova pesma se odnosi na mit o Argonautima koje je predvodio Jason. Mornari na brodu Argo su navodno iz Crnog mora Dunavom došli do Ušća ispod stene Kaulijak u kojoj mi prepoznajemo današnji Kalemegdan. I tako se krug za mene zatvara.

Nobelovac iz 1963. je napisao pesmu o argonautima koji su u nepreglednoj magli mitskog vremena gostovali na steni koju sam ja mogao videti sa prozora porodilišta, iste te 1963. Za ovaj moj zapis nije beznačajno da jedan ogranak priče – onaj Pekićev – kaže kako su argonauti uprtili svoj brod na ramena i preneli ga tako od Save do Jadrana. Rekao bih da su ga u more spustili negde kod Makarske.

Zavičaj

Sve ovo pišem da bih se setio prvog 31. decembra u životu. Bio je utorak. Mora da je kuća mirisala na pecivo koje je majka uporno spremala da se priseti božićne raskoši iz svog detinjstva. I da taj miris kao transgeneracisjku poruku posadi u sestrine i moje nozdrve. Mora da je bubnjara radila. Mora da je napolju ravnicu stezao ljuti sremski mraz. I bela ravnica se spajala sa sve tamnijim nebom. A šorom su se žarili prozori na kućama.

Nisam znao ništa o pesmi jednog nemačkog filozofa koja ide uz ovu sliku, ali kasnije, mnogo kasnije naučio sam je naizust, na nemačkom:

Graktave vrane
Beže lepetnim letom do grada:
Sneg kada svane
Jao onome, ko zavičaja nema tada!

Moje misli su ovog 31. decembra, šezdesetog po redu u mom životu, sa onima koji su bez zavičaja, sa Ničeovim usamljenicima. Često sam bio jedan od njih. I ovog dana propisane euforije imam pravo na  trenutak sete pred podizanje obe ruke uz čoček.

Večeras ću, sa zakašnjenjem od šezdeset godina, izgovoriti u sebi ono što nisam umeo tada, u desetom mesecu svog života, u sremskom mestu pod snegom: Srećna nova 1964! Majci i ocu kojih više nema, sestri koja je daleko. Gnezdu iz kojeg sam potekao.

Ovaj, šezdeseti put, sa subote na nedelju, biću u jednoj čarobnoj kafani u Skoplju – gradu u kojem se nikada nisam osećao kao stranac i čiji su ožiljci od zemljotresa stari skoro koliko i ja – sa devojkom koju sam upoznao 1983. u Makarskoj. Mnogo novih godina proveo sam bez nje. Sa drugim ljudima, u drugim zemljama. Ponekad se samovalo. Sada sam se vratio. Sada je ona moj zavičaj.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.