Genocid u julu 1995. bio završetak etničkog čišćenja koje je počelo 1992, podseća bečki Standard. „Prema bosanskoj Knjizi mrtvih, u Podrinju je ubijeno 28.135 ljudi, što je 29,3 odsto ukupnih žrtava u ratu u Bosni i Hercegovini. Od toga je 80 odsto, odnosno njih 22.472, sa muslimanskim imenima. Čak 15.400 su bili civili, dakle 68,5 procenata. Oni su ubijeni samo zbog toga što su bili muslimani. Neki od njih uopšte nisu bili religiozni. Nacionalisti su imali cilj da region ’očiste’, kako bi se bez nesrba pripojili susednoj državi i napravili veliku Srbiju“, piše Standard.

„Danas se često zaboravlja, da se bez etničkog čišćenja i proterivanja 1992. u Podrinju, ne može razumeti šta se 1995. događalo u i oko Srebrenice. Genocid 1995. je, naime, bio samo završetak prethodnih zločina. Ljudi koji su tada postali žrtve, dve-tri godine pre toga, izbegli su iz okolnih sela u Srebrenicu. Hiljade ljudi je 1992. došlo u Srebrenicu jer su na radiju čuli da je taj grad oslobodila Armija BiH. Desetine hiljada ljudi koje su se tada slile u Srebrenicu, živele su pod tuđim krovovima i spavale u tuđim krevetima.“

„Emir Suljagić koji je 1992. izbegao iz sela Vojavica i do masakra živeo u enklavi, priča da je u gradu vladala anarhija. Srebrenica je izgledala kao grad iz filma ’Pobesneli Maks’, priča Suljagić ilustrujući tako postapokaliptični scenario. ’Nije bilo vlasti, nije bilo zakona, nije bilo reda’, priča i napominje da je on bio jedan od onih koji su ’imali sreće’. UN ga je angažovao kao prevodioca. […] Kada je u proleće 1995. grad napustio Naser Orić, komandant Armije BiH za Srebrenicu, Emir je znao da je to ’kraj enklave’,“ piše bečki list Standard.

Otvoreno razgovarati

„Žalost u Srebrenici i dalje je daleko od tog da postane simbol razumevanja između različitih etničkih grupa u Bosni i Hercegovini“, komentariše Erik Ratfelder u listu Tagescajtung: „Zlu krv unosi i to što srpski nacionalisti stalno govore o pogrešnim brojkama kada su u pitanju srpske žrtve u regionu, kako bi se donekle rasteretili krivice. A to što neki bošnjački političari koriste Srebrenicu kako bi Srbe paušalno etiketirali kao ubilački narod, takođe produbljuje razdor.“

„U međuvremenu, neki srpski političari su na pritisak EU posetili Srebrenicu“, piše Tagescajtung i zaključuje: „O svim zločinima bi se moralo otvoreno razgovarati, ali samo kada političari sa obe strane ozbiljno preuzmu odgovornost za budućnost zemlje“.

„Praštanje“

Internet-portal Main post donosi priču o učesnicimaMarša mira bosanskih muslimana ka Spomeniku pomirenja u nemačkom Vircburgu. Spomenik pomirenja nalazi se ispred evangelističke crkve Svetog Stefana i na njemu 17 različitih jezika piše reč – „Praštanje“. Od ove subote i na bosanskom jeziku. Tu je bio i jedan srebrenički dečak, rođen devet godina nakon masakra. „Tog dvanaestogodišnjaka koji živi u Vircburgu, ono što se tada dogodilo dotiče i danas. ’Šta je prolazilo kroz glavu tim ljudima koji su ovako nešto strašno počinili’, pita se Anes Ljajić dok ide ka Spomeniku pomirenja.“

„Avdija Musić, koji je takođe pripada džematu džamije u Vircburgu, imao je 16 godina kada je u masakru izgubio oca. Ubijen je i njegov ujak, a u široj familiji ima više od 20 žrtava. Kada ga pitate o čemu misli kada se seti 11. jula 1995, bosanski musliman samo odmahuje glavom i kaže: ’Strašno. Bilo je jednostavno strašno!’“

Ko je žrtvovao ljude?

Internet-portal Nemačkog radija za kulturu (Deutschlandradio Kultur) donosi intervju sa Svetlanom Broz, unukom nekadašnjeg predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita. „Dvadeset godina nakon masakra nad muslimanskim mladićima i muškarcima u Srebrenici, ona je sigurna u jedno: ’Srebrenica je bila neophodna kako bi se okončao rat. Američkom Stejt departmentu bio je neophodan takav užasan čin kako bi mogli direktno da se umešaju u rat, da bombarduju srpske ciljeve, da okončaju rat i isposluju Dejtonski sporazum. Ko je žrtvovao ljude? Domaći političari koji su znali šta se dogodilo, i strani političari koji su to takođe znali. Osam hiljada nevinih ljudi je nestalo’,“ kaže Svetlana Broz u intervjuu nemačkom radiju.

„Kada smo isključili mikrofon, Svetlana Broz je pričala o svojoj prvoj poseti Srebrenici. U Memorijalnom centru u Potočarima prišla joj je jedna žena koja ju je prepoznala. Zagrlila ju je rekla da misli da bi njen muž i sin bili živi da je Tito još bio živ.

Svetlana Broz niti može, niti želi da vrati vreme: ’Sanjam da će Bosna i Hercegovina postati građanska, a ne zemlja etničkih ili religijskih grupa. Zemlja dobro obrazovanih ljudi, koji mogu da izmene društvo i u društvenu zajednicu unesu život“.