Jednu potkolenicu, nekoliko rebara i deo donje vilice. To je za 31 godinu potrage za posmrtnim ostacima žrtava genocida pronađeno od Nusmirovog oca, Asima Kunića.

„Pored njega ću stati nakon 34 godine“, kaže Nusmir za DW.

Poslednji put su se videli 1993. kada je Asimov otac porodicu ukrcao na konvoj za Tuzlu. Sećanja tada četrnaestogodišnjem tinejdžeru blede, ali dobro se seća da je njegov otac nosio kožnu jaknu.

Delovi posmrtnih ostataka njegovog oca pronađeni su u sekundarnoj grobnici, u Kamenici. Od tada su prošle godine, a porodica više ne želi da čeka.

„Godine prolaze. Želeli smo da ukopamo oca dok je majka još živa, da dočeka i ona. Bar da doživimo, da znamo gde ćemo doći da proučimo fatihu“, kaže Nusmir, „da ima svoj mezar.“

Asim Kunić je, pored još devet žrtava, ukopan ove subote (11. jul) tokom obeležavanja 31. godišnjice genocida.

„Da se smiri i on, a i mi“

I posmrtni ostaci Rame Alića, nakon više od tri decenije od genocida nisu kompletirani. Dva puta su pronađeni delovi skeleta, što je tek polovina njegovih ostataka.

Vremena za kompletiranje posmrtnih ostataka je, kaže njegov sin Alnes, sve manje.

„Odlučili smo da ukopamo bar ovaj deo koji je pronađen, da se smiri i on, a i mi. Da i ova deca zajedno sa mnom mogu doći negde da proučimo fatihu, da znamo gde je“, priča Alnes dok mu ćerka, devojčica od godinu, dve briše suze.

Odluka nije bila jednostavna i u Alnesu je sazrevala godinama. Činjenica da oca nikada nije video dodatno je otežavala odluku da ga ukopa iako posmrtni ostaci nisu kompletni.

„Ovo je naš prvi i poslednji susret, što se kaže, jer ja sam imao nepunu godinu kad je ubijen, ali nisam više mogao da čekam. Došlo je vreme“, kaže Alnes.

Oca se seća na osnovu samo jedne sačuvane fotografije.

„To je majčina uspomena, i to je, osim njenih sećanja, jedina uspomena na njega.“

Ćutanje onih koji znaju

Mnoge žrtve genocida sahranjene su uz jednu ili dve kosti, a za 900 žrtava i dalje se traga, podaci su Instituta za nestale osobe BiH.

„Najveći problem u procesu traženja žrtava genocida definitivno je nedostatak tačnih i relevantnih informacija o lokacijama grobnica. Isti je slučaj ne samo sa žrtvama genocida, nego i sa svim ostalim žrtvama u BiH za kojima još uvek tragamo“, kaže Emza Fazlić, portparolka Instituta.

Dodaje da se namerno skrivaju informacije o grobnicama što potvrđuje činjenica da se navodi o lokacijama masovnih grobnica, na osnovu iskaza svedoka, pokažu netačnima.

„Među nama žive oni koji tačno znaju gde su grobnice, međutim i dalje biraju da ćute“, kaže Fazlić.

Istorija „ispisana belim nišanima“

Komemoraciji u Potočarima prisustvovali su članovi porodica ubijenih i nestalih u genocidu, preživeli, brojne delegacije, politički zvaničnici i ambasadori stranih zemalja.

Posebno je potresno bilo svedočenje Kade Hotić, članice Udruženja „Pokret majke enklave Srebrenica i Žepa“.

Dok su je vojnici Vojske Republike Srpske držali u hali u Potočarima od 11. do 13. jula 1995, svedočila je brojnim zločinima.

„Nikad neću zaboraviti te noći. Sećam se majke kojoj su zaklali dete u krilu, imalo je 13 godina. Jedna devojčica je plakala, a majka nije mogla da je smiri. Vojnik joj je rekao: ‘Ućutkaj to dete’. Kada je majka rekla da to ne može, uzeo je dete i odsekao mu glavu.“

Hotić kaže kako je UN izdao narod Srebrenice, zaštićene zone tog nadnacionalnog tela, ali ona, kako kaže, ne krivi UN, već tadašnje čelnike.

Dodala je i da se istorija ne može prekrojiti i da su ubijeni svedoci te istorije: „Ovde se piše istorija. Belim nišanima smo je napisali.“

Ni više od tri decenije nakon genocida žrtve i porodice ubijenih nemaju potpuni mir jer se genocid svakodnevno negira. Izmene Krivičnog zakona BiH iz 2021. koje je nametnuo tadašnji visoki predstavnik Valentin Incko negiranje genocida karakterišu kao krivično delo, ali se zakon u praksi skoro pa ne sprovodi.

Udruženja porodica žrtava i istraživači genocida godinama upozoravaju da je negiranje poslednja faza genocida, te prst u oko porodicama čiji najbliži zaslužuju bar istinu.