Piše: Dragoslav Dedović

Jezik nije isključivo rezervoar kulturnog nasleđa. On u dobroj meri oblikuje naš stav prema drugima. Poput nevidljive soli, na dnu reči „Nemac“ iskri sediment davnašnje nelagode Slovena koji po prvi put shvataju da postoje ljudi koji nisu u stanju nešto reći na njima razumljivom jeziku. Umesto da se zapitaju da li postoji mogućnost izlaska iz sopstvene jezičke pozicije, naši su preci ljude koje nisu razumeli po kratkom postupku označili kao gomilu mutavaca – kao „nemce“ – te je time pitanje slovensko-germanskog dijaloga rešeno jednom za svagda.

Nemci su pak u generalnoj oznaci za sve slovenske narode – Slawen – memorisali reč Sklave, u čijoj je osnovi grčka reč sklabos, što znači rob, jer su jedno vreme na vizantijskim pijacama robova Sloven i rob sigurno bili sinonimi.

Dakle, kada se sretnu Nemac i Srbin, podrumski slojevi njihovih jezika im sugerišu da su se sreli mutavac i rob.

Tek razmišljanje o jeziku koji nas oblikuje i njegovim zamkama može nas osposobiti da u drugima vidimo to što jesu, ljude koji su kao mi, samo što je svako za sebe zarobljen u sistem sopstvenog maternjeg jezika.

Šta o nama govori jezik?

Da se okrenemo postjugoslovenskim jezicima. Srpskohrvatski nikako da premine u tranzicionim mukama. Još uvek mislimo na jednom „mrtvom“ jeziku. Da taj jezik nominalno ne postoji tvrdili su oduvek lingvošovinisti iz Zagreba, iz Beograda i na kraju iz Sarajeva i Podgorice. No ti su ljudi bili plaćeni da organizuju rat za rasparčavanje sopstvenog jezika i time utru put militantnom diskursu kao jedinom preostalom obliku komunikacije na razvalinama Jugoslavije.

Po njima, srpski, hrvatski, bosanski, pa i crnogorski, „prirodni“ su jezici oslobođeni iz jednog veštački sklepanog srpskohrvatskog kaveza. Ljudi koji su tako mislili devedesetih bili su spremni da sirovom silom potkrepe svoje etnolingvističke spekulacije. Cinizam istorije doveo ih je u tragikomični položaj Austrijanaca i Nemaca koji je Karl Kraus lapidarno opisao ovako: „Ono što nas deli jeste naš zajednički jezik“.

Između prava na razliku i kobne sličnosti

Vojislav Šešelj, sklon svakoj vrsti klovnovskog gega, zgranuo je svojevremeno sudije u Hagu tvrdeći da ne razume tekst optužnice jer je napisan na hrvatskom. Vojvoda je želeo da mu se sudi po „tačkama“, a ne po „točkama“. Izgleda da je čovek, koji je inače predlagao zarđale kašike za vađenje očiju kao način srpsko-hrvatskog dijaloga, oduvek bio samo za ravnopravnost jezika.

Jezivi jezikoslovni račun je ispostavljen i jednom Bugarinu na Kosovu, nakon ulaska trupa Severnoatlanskog saveza u „otcepljenu“ pokrajinu. Čovjek je ubijen na ulici jer se u jednom albanskom uvu bugarski do smrtonosnog neprepoznavanja približio srpskom. Što je veća udaljenost posmatrača, to srodne stvari sve kobnije liče jedna na drugu.

Kad smo već kod Haga: U pauzama suđenja, prevodioci, novinari i ostali ponekad pitaju slučajnog poznanika uz kafu: Do You speak BCS? Engleska skraćenica za bosanskohrvatskosrpski, „bi-si-es“, zvuči kao ime teške bolesti.

Znam da moja ideja nema puno izgleda na uspeh, ali kako bi bilo da taj jezik nazovemo „BCS“? Naposletku, Hag je mesto gdje se okupljaju tipovi koji na istom jeziku pokušavaju objasniti da su morali ubijati druge jer su ti „drugi“ potpuno drugačiji od nas. Veliko klanje ne bi bilo moguće bez lingvo-šovinističkog oštrenja jezičkog sečiva na putu od „tačke“ ka „točki“.

Kafa, kahva, kava

Razmislite pre nego što počnete ubeđivati strance da je vaš jezik potpuno različit od njihovog samo zato što ga govore i oni, na koje ličite više nego što vam se sviđa. Siroti stranci, pomisliće da ćete pripucati ako slučajno izgovore pogrešnu verziju naziva jednog napitka davno pronađenog u Etiopiji pod drvetom zvanim Coffea.

Gospodin Hans Johen Peters, nemački diplomata koji je 2008. preminuo u Zagrebu ostavio je iza sebe jedan zanimljiv tekst pod nazivom „BiH i njen/i jezi/k/ci“. Tekst počinje ovako:

„Stranac kojem su rekli da je domaće stanovništvo jezički jako osetljivo zadesi se negde u Bosni, gde nije mogao ustanoviti etničku obojenost jezika kojim se služio konobar. Naručuje kafu. Nema. Pa kavu. Opet nema. Pa kahvu. A konobar mu, iznerviran, odgovori: ma svejedno je kako ćeš je zvat' – nema vode!“

Prepričavanjem domaćih viceva gospodin Peters je vešto pokazao da je razumeo zemlju u kojoj je godinama službovao, ali je ujedno pokušao diplomatskom kozerijom da sakrije tipično nemačku bespomoćnost koja se javlja kada ne postoje jasna pravila igre. U istom tekstu takođe je napomenuto da proces raspada „srpskohrvatskog“ još nije okončan.

Srpski, da te ceo svet razume

Sada, nakon uspešno obavljenog „etničkog čišćenja“ i decenijske konsolidacije tekovina koje su donele devedesete, svi oni koje spopada žudnja za šovinističkim zanosom moraju da mrze na daljinu, ili virtuelno. Jer drugi su daleko. Međutim, pizma na daljinu ne pruža onu slatku jezu koja nastaje kada se čuje blisko disanje voljenog neprijatelja u mraku balkanske krčme. To je bilo jasno još Jovanu Dučiću. Pesma „Neprijatelj“ počinje ljubavnim prizivanjem:

Moj neprijatelju sa dva oka žarka,
S nožima u otrov zamočenim, gde si?

Entuzijazam u pesmi sukcesivno raste:

Da mog boga mrziš jednom mržnjom holom,
Da se gnušaš moje mudrosti; i blažen,
Da moju oštricu hvataš rukom golom;
Da znaš da ću biti ismijan i zgažen.

Poenta je, ako ne neka vrsta potresne ljubavne izjave, onda priznanje patološke zavisnosti:

Bez tebe ću biti bedan i bez moći,
Mali i unižen, i pobeđen stidno.

*

Dakle, lingvošovinisti su nominalno raskomadali štokavski jezik, a vladari kojima su služili, temeljno su obavili posao komadanja zemlje i „razmene stanovništva“. Sada su njihovim naslednicima puna usta Evrope, nadaju se subvencijama. Svoje su slike poglavnika i đenerala iz javnih prostorija preneli u ugodne, stražnje odaje, tamo im tiho tepaju kad niko ne čuje. Onako kako se to ume samo na maternjem jeziku.

Ostaje mi samo još da se setim Ivana Slamniga i njegove pesme „Hrvatski pjesnici“ u kojoj nas pesnik podseća da u srpsko-hrvatskom jezičkom zagrljaju ima nekog vraga, koji radi svoj posao čak i kada ga ignorišemo: „...ovaj jezik koji žvaćem / dijeleći ga sa Srbima kao zdjelu bravetine u sočivici.

I da na kraju ipak odgovorim onom poznaniku iz Haga:

Yes, I do. I speak BCS.