Prošle sedmice su nemački mediji odreda preneli izjavu izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvida Mekalistera koji je za list Velt rekao da „Rusija u Srbiji sledi politiku namerne destabilizacije,“ te pokušava da izvrši „masivan uticaj na medije, deo političara kao i na civilno društvo“. Novinari su se prisetili i gostovanja Federike Mogerini u srpskoj Skupštini koje je propraćeno skandiranjem radikala: „Srbija, Rusija, ne treba nam Unija“ i transparentnima poslanika Dveri. Poseta Aleksandra Vučića Moskvi uoči izbora definitivno postavlja pitanje – da li Rusija vrši uticaj pred glasanje u nedelju?

Stručnjaci sa kojima je razgovarao DW taj uticaj ne vide – bar ne u neuobičajenoj meri, niti u većoj meri nego što uticaj vrši i Zapad. Uostalom, nije li Vučić u okviru svoje funkcionerske kampanje nedavno obišao i Angelu Merkel, a njemu verni mediji preneli isključivo pohvale i prećutali – doduše blage i diskretne – kritike koje je kancelarka iznela na račun dešavanja u Srbiji?

Svima odgovara ta priča

„Glupost“ – tako izjavu Mekalistera ocenjuje Pavel Kandelj iz Evropskog instituta Ruske akademije nauka. „U Evropi se, od početka ukrajinske krize, sve više govori o ruskoj pretnji Balkanu. Taj narativ se podržava i u nekim prestonicama zemalja Zapadnog Balkana, ali i od strane nekih politikologa iz Moskve, pa čak i na Zapadu priznaju rusku moć. Ali ta priča nema nikakve veze sa realnošću“, ocenjuje Kandelj za DW.

U velikoj meri su, dodaje, ruski interesi u Srbiji ograničeni i uslovljeni interesima energetskih kompanija – recimo Gasproma koji kontroliše većinski paket u Naftnoj industriji Srbije, a od koje, opet, u velikoj meri zavisi srpski državni budžet. „Između 60 i 70 odsto trgovine Srbije odvija se sa državama Evropske unije, a oko šest do sedam odsto sa Rusijom. Sličan je odnos u investicijama, bankarskom sektoru ili medijima“, ukazuje Kandelj.

Otkud onda stalne priče o ogromnom ruskom uticaju? Otuda, kaže Kandelj, što to odgovara svim stranama, uključujući i Kremlj: „Brisel time skreće pažnju sa sopstvenih problema. Balkanskim liderima dođe zgodno da podstaknu zamrli proces evrointegracija porukom – ako nas vi nećete, imamo adresu na koju ćemo se javiti. Moskvi je to opet zgodno, jer cela priča deluje kao priznanje ruske moći.“

Prorusko raspoloženje

Dušan Reljić iz berlinske Fondacije „Nauka i politika“, podseća da veliki deo javnosti u Srbiji dobro prihvata navodno sjajne odnose Beograda i Moskve. „Postoji deo stanovništva koji u Rusiji vidi tradicionalnog saveznika. Ali postoji i onaj deo koji se veoma kritički odnosi prema Putinovom sistemu, jer se njegovi stavovi o zaštiti ljudskih prava i demokratije ne dele u Evropi“, kaže Reljić za DW.

No, koji deo stanovništva je veći, dobro ilustruje poslednje ispitivanje javnog mnjenja Nove srpske političke misli: tu je zabeležen blagi porast podrške evrointegracijama za koje ipak nema natpolovične većine (48 odsto za, 39 odsto protiv). S druge strane na, doduše nedefinisano pitanje „Da li podržavate savez Srbije sa Rusijom“, dve trećine ispitanika reklo je „da“, a svega petina „ne“.

Pavel Kandelj stoga govori o „značajnom simboličkom kapitalu“ koji Rusija ima u Srbiji. „Sve srpske stranke, pa čak i iz suprotstavljenih tabora, razumeju da moraju da odu u Moskvu i naprave selfi s Putinom ako hoće da imaju uspeha na izborima. To je zakonomernost“, kaže on. Ipak on dodaje, da uz sve simpatije prema Rusiji, ljudi masovno glasaju za Vučića, a ne za partije i kandidate koji se otvoreno definišu kao proruski. Takvi su, dodaje Kandelj, u Srbiji marginalni i imaju minimalne šanse da dođu na vlast.

EU ostavlja vakuum

Osim simbolike ima još nešto važno, podseća Reljić: Rusija kao stalna članica Saveta bezbednosti UN i dalje je garant da Kosovo neće biti primljeno u tu svetsku organizaciju. „Svaka vlast u Srbiji, kakav god stav imala prema Moskvi, moraće da uzme u obzir tu činjenicu.“

Reljić smatra da Moskva ispunjava prostor koji sve više zjapi slabljenjem pozicije Evropske unije u Srbiji. Ukočeno proširenje EU – pogotovo posle finansijske krize i Bregzita – na to ima najviše uticaja. Ali tu je i migrantska kriza koja tutnji preko teritorije Srbije. „Protok migranata ide iz članica EU, Bugarske i Grčke, ka Srbiji. I tamo često zastaje. Srpski građani su ubeđeni da nema odgovarajuće podrške od strane EU.“

Reljić ipak veruje da će podrška Evropske unije među građanima Srbije opet porasti, ukoliko se konjuktura integracija promeni i Beograd priđe bliže članstvu u EU. No dvojica sagovornika DW nisu ubeđena da će se to desiti ubrzo. Zato ne očekuju nikakve posebne promene ni ako Vučić postane predsednik. „Srbija će nastaviti sa politikom balansiranja“, zaključuje Kandelj, „ali taj balans nije u rusku, već u briselsku korist“.