Anis Amri je usmrtio 12 ljudi na božićnom vašaru u Berlinu iako je bio, kako se kaže, „poznat policiji". I to veoma poznat. Delinkvent još u Tunisu, četiri godine zatvora u Italiji zbog podmetanja požara, kontakti sa ekstremnim islamistima u Nemačkoj, internet-istraživanja o tome kako se pravi bomba. Sve to je Amrija dovelo na nemačku listu osoba za koje postoji sumnja da bi mogli da izvrše politički motivisana krivična dela – uključujući terorističke napade. Amri je čak bio pod prismotrom službi pa je ipak nestao sa radara, posle napada uspeo da utekne, sedne na voz i preko Francuske stigne do Italije. Pukim slučajem je zaustavljen i ubijen u Milanu.

Nije onda teško zaključiti kuda ovih dana ide debata u Nemačkoj. Vladajuća koalicija razmišlja o pooštravanju mera bezbednosti. Najviše se govori o pojačavanju video-nadzora na javnim mestima, o takozvanim tranzitnim centrima na granici gde bi tražioci azila morali da borave dok se precizno ne utvrdi ko su i šta su, o deportacijama stranaca koji počine krivično delo, o ukidanju razvojne pomoći zemljama odbijaju da prime svoje građane nazad, kao što je Tunis odbijao da primi Amrija. Mozganje o tome koje mere imaju smisla odvija se u strahu od jačanja populista. U anketama je desničarska Alternativa za Nemačku nakon napada u Berlinu sa 13 napredovala do 15,5 odsto podrške– politički poeni sada se osvajaju law and order retorikom.

List Švarcvelder bote (Oberndorf) piše: „Nedelju dana nakon napada u Berlinu otvoren je politički bazar na kojem se trguje svim i svačim što bi moglo da ponudi bolju zaštitu od terorizma. Od video-nadzora, do deportacionog pritvora. Na bazaru je bofl roba na koju se već nahvatala prašina, tu su višenamenske trice i pilule za smirenje. Premalo je, međutim, inteligentnih predloga koji bi se uhvatili za eklatantne slabe tačke i nezgodna pitanja koja je otkrio slučaj Anisa Amrija", piše ovaj regionalni list i navodi jedan primer: „Koji instrumenti trebaju službama kako bi zadržali ljude sa liste opasnih pod kontrolom?"

„U rituale nemačke debate o bezbednosti spada da se više priča o principima nego o stručnim pitanjima", primećuje minhenski Zidojče cajtung. „Konzervativci naginju tome da jačanjem ovlašćenja policije i tajnih službi i pooštravanjem zaprećenih kazni navodno otklone svaku zamislivu opasnost. Ali čak ni u Sjedinjenim Državama islamistički udari nisu sprečeni time što su nakon napada 11. septembra žestoko ograničeni američki principi slobode – što masivnom prismotrom što Gvantanamom, zatvorom užasa koji je nedostojan jedne demokratije. Sa druge strane, ne pomaže ni refleks zbog kojeg neki svako jačanje bezbednosne politike vide kao udar na slobodu i građanska prava – iako je važno ne poklanjati državi slepo poverenje."

Bavarski Mitelbajeriše cajtung (Regensburg) traži oštrinu: „Mora se okončati aljkavost sa kojom se ovde tretiraju stotine ljudi sa takozvane liste opasnih, ali i hiljade izbeglica koje ne sarađuju sa institucijama. Treba prebroditi i bezvoljnost nekih političara koji naivno, iz viših, humanih ciljeva, blokiraju oštriji odnos prema potencijalnim teroristima. Opasni ljudi sa stranim pasošem moraju biti proterani. Oni sa nemačkim pasošem moraju biti pod strogom prismotrom."

Baš od takvih stavova upozorava Noje osnabriker cajtung: „Zahtevi koji se čuju su pre svega – prosti. Tako se ljudima simulira da političari tobože ozbiljno shvataju njihovu razumljivu čežnju za bezbednošću. Konačno se, eto, nešto radi da se odvratna nedela spreče ili makar brzo istraže. Pritisak populističkih političara sa desnog krila pojačava težnju jednostavnim rešenjima. Strahovi boraca za zaštitu ličnih podataka potonuli su u magli šoka nakon berlinskog napada. Koga briga, ko nema šta da krije, onaj i ne treba da se plaši video-kamera? Ili ipak treba?"