DW: Šta je zapravo trauma, šta se pod tim podrazumeva?

Kristijan Lidke: Trauma je grčka riječ za ranu. U početku su je koristili hirurzi kada govore o posekotinama. U prenesenom smislu, reč trauma danas se odnosi na duhovnu ranu. Trauma se javlja uvek kada ljudi dožive ekstremno opterećujuću situaciju. Ona je kao rana od reza, ali rana koja zarasta ako se pravilno zbrine. Ako se očisti i pokrije, ona zaceli. Isto važi i za duhovne rane. To znači da uvek kada se dešavaju stvari kao što je napad u Berlinu, ljudi doživljavaju potpuno neuobičajene simptome. U šoku su i nose u sebi slike koje ih podsećaju na to i veoma ih opterećuju. Ali i ta rana zaceli ako je očistimo.

Šta pri tom može da pomogne?

Potrebne su informacije, brojne i pouzdane informacije. Moramo da budemo svesni da su simptomi koji se javljaju normalna stvar. To znači da su simptomi koje ljudi sada pokazuju, bez obzira na to koliko neuobičajeni bili, u stvari normalna reakcija na nenormalan događaj. Nisam ja dakle lud jer sada ne mogu da spavam, jer se osećam nesigurno, jer osećam mučninu, već je ono što se dogodilo poremećeno i neuobičajeno. To uvek za sobom vuče neuobičajene situacije i reakcije.

Govorite o „pouzdanim informacijama“. Da li to može da se shvati i kao apel na medije da ne padaju u histeriju, već da i dalje ozbiljno izvještavaju?

Apsolutno! Veoma je važno kontinuirano izveštavati, ali to mora da bude ozbiljno. I trebalo bi da se koriste samo proverene i pouzdane informacije. U suprotnom bi moglo da bude opasno, posebno kada je reč o „novim medijima“, koji bi u osnovi mogli da budu od pomoći. Dakle, ako recimo pogledam šta policija objavljuje, onda mogu da bude siguran. Dramatično i opasnije postaje kada se takve informacije pomešaju sa sopstvenim strahovima ili fantazijama o zaveri. Onda odjednom sve to dobija novu dinamiku, a ona uopšte nije od pomoći, već više šteti nego što pomaže.

Po „novim medijima“ se propagira solidarnost. Koliko je ona važna za ljude?

Smatram da je saučešće neverovatno važno, jer mi ljudi u takvim trenucima gradimo zajednicu koju povezuje teška sudbina. Tu odgovara i sledeća izreka: „Podeljena patnja je pola patnje“. Vrlo je važno sagledati sledeće: „Nisam sam i nije neuobičajeno to kako reagujem. Zbog toga ne mora da me bude sramota, jer znam da veoma veliki broj ljudi isto tako reaguje i oseća kao ja“. Važno je komunicirati i formirati zajednicu, jer to nosi sa sobom spremnost da brinemo jedni o drugima. Time teroru suprotstavimo jaku protivtežu.

Nakon napada se sve više diskutuje o tome kako bi sada trebalo da se ponašamo. Da li da izbegavamo izlaske u javnost? Ili baš suprotno – s argumentom: Ne želim da dozvolim da moj način života određuje neko spolja. Može li to uopšte da se savetuje ili je to prepušteno svakom pojedincu?

Generalno bih rekao da je poruka ljudima i javnosti da ne dozvole da se zastraše, da ne dozvole da ih odvrate od onoga što rade svakodnevno. U suprotnom bi teroristi ili ljudi koji stoje iza svega, postigli svoj cilj – dakle širenja straha i užasa. To ni u kom slučaju ne bi trebalo da radimo. Takođe, sada ne bi trebalo da se preterano bojimo. Naravno, postoje pojedinačni slučajevi ljudi koji možda imaju preterane strahove. Svakako da bi oni trebalo sami da odluče da li će da izađu ili ostanu kod kuće. Ali u otvorenom društvu, u kakvom mi živimo, ne postoji stopostotna bezbednost. Zbog toga bi trebalo što je pre moguće da se vratimo normalnoj svakodnevnici jer nam ona pruža sigurnost, nju poznajemo. Takođe ne bi trebalo da dozvolimo da se uzdržavamo da odemo na božićni vaša, da kupujemo naše božićne poklone, posećujemo velike manifestacije. Naravno da su ljudi senzibilizovani. Oni su sada oprezniji i budniji. Ali takođe bi trebalo da obratimo i pažnju na to da najviši organi vlasti – policija i pravosuđe – veoma intenzivno rade na tome da se otklone uzroci. To je jedina mogućnost da se pronađe dugoročno rešenje. Ljudi sada ne bi trebalo da dozvole da budu uplašeni i da se plaše da izađu napolje.

Debata o izbeglicama ponovo je uzavrela. Kako da se emotivno zaštitimo od toga, da prestanemo da tražimo krivce i žrtvene jarce za ovakve događaje? Šta može da se uradi da ne padnemo u histeriju?

U suštini možemo da se štitimo samo tako što ćemo veoma dobro da se informišemo. Ne smemo – što je tipično kod ljudi – da stvaramo predrasude. „Izbeglice“ ne bi trebalo paušalno da posmatramo. Među njima su potpuno fantastični i divni ljudi, ali, kao i u našem društvu, postoje i pojedinci sa velikom kriminalnom energijom. Neki od njih spadaju i u radikalnu grupu. Mora se tačno odrediti ko je taj čovjek i koju ideologiju on sledi. Ne smije se paušalno reći: „Sve izbjeglice su...“ Na to upozoravam!

Dr Kristijan Lidke (56), klinički hipnoterapeut, specijalizovan je, između ostalog, za rad sa traumatizovanim pacijentima. Lidke radi na području akutne kliničke intervencije i u okviru svoje ordinacije „Terapon“ širom Nemačke pruža pomoć ljudima iz celog sveta nakon traumatičnih događaja kao što su teroristički napadi.