Poput većine transrodnih osoba, i Elena svoju ispovest započinje priznanjem da se u sopstvenom telu oduvek osećala kao stranac. Ta penzionerka iz Sarajeva seća se koliko joj je nelagode u detinjstvu pričinjavalo svakodnevno odevanje u mušku odeću.

„Ja sam čitavog života čeznula da budem žensko. Kopirala sam devojčice, sledila sam devojke. Nisam imala žensku odeću i veš, koje sam kao dete neretko krala sa štrikova. Gledala sam kako su devojčice lepo obučene, kako se razvijaju u devojke, pa sam čeznula i plakala“.

- pročitajte još: Danijele, jesi li ti normalan?

Naša sagovornica otkriva da je kao dvadesettrogodišnjakinja potražila rešenje u braku sa ženom. No, ono što je delovalo kao rasplet, zapravo je bio samo zaplet njene životne priče:

„Mislila sam da će me sa njom to proći, da ću postati pravi muškarac. No, ona me nije pridobila kao što žena može da pridobije muškarca. Posle 16 ili 17 godina dobili smo sina. Ona je znala da sam ja feminizirana osoba, ali to joj nije smetalo. Kada sam krenula sa tranzicijom, pre tri godine, okrenula se protiv mene. Dešavalo se da spremi hranu za sebe i sina, a za mene ne. Ne mogu se dovoljno zahvaliti Bogu što me je sin prihvatio.“

Za razliku od većine osoba koje svoj rodni identitet definišu u adolescenciji, Elena je tranziciju započela u 62. godini života. Razlog je, tvrdi, ranija neinformisanost o konceptu transrodnosti, ali i kriza koja joj je zapravo pomogla da napravi prve korake.

„Jedne noći sam se probudila u pola tri ujutru, otišla u toalet, mislila sam da je u pitanju srce. Međutim, shvatila sam da su u pitanju hormoni. Nisam imala ništa od svoje ženske odeće i obukla sam odeću svoje supruge. Odmah sam zaspala kao malo dete. Sutra sam kupila najosnovnije – ženski veš, a kasnije sam nabavila suknje i cipele. Ne bi bih nikome poželela tih dvadeset mjeseci kontinuiranog stresa koji sam imala. Padala sam na kolena, tražeći od Boga smrt.“

Najteže je bilo, kaže naša sagovornica, gledati devojke koje šetaju Ferhadijom – glavnim sarajevskim šetalištem u centru grada. Jednom je, tvrdi, pobegla u najbliži haustor plačući što ne može da izgleda kao one.

Torbica u ruci i glava u torbi

Izgledati kao muškarac i nositi žensku odeću – to nije nešto što u Sarajevu prolazi neopaženo. Ali Elena kaže da se ne šminka mnogo. Šminka košta, pa koristi samo karmin – uglavnom crveni. Nosi sunčane naočare, a njenu omiljenu odevnu kombinaciju čine duge crne suknje, štikle i čarape u boji kože. Ali izlazak na ulicu u tom izdanju često se pretvara u rizičnu avanturu:

„Ako idem ulicom odevena kao žensko, moram da gledam 50 metara ispred sebe da vidim ko mi ide u susret – da li ću naići na grupu mladića, parove ili žene sa decom. Neki mi dobacuju, neki me pogledaju. Momci su me jednom ganjali po Dobrinji. Nisu me uhvatili, jer znam sve prečice. Jednom je jedan vlasnik kafića ispred moje kuće izvadio revolver da me ubije. Ja sam okrenula glavu, nisam ništa govorila, a on je jedno dva-tri minuta stajao pored mene. Ako ste u dugoj suknji i štiklama, nema šanse da pobegnete nekom muškarcu. Jednom me je čak uhvatila policija i provela sam noć u policijskoj stanici Logavina, jer sam bila odevena kao žensko.“

- pročitajte još: „Mislila sam da mi je ćerka čudovište!“

„Ustani i bori se. Ti si borac. Ti si žena. Ti ćeš ostvariti svoje ciljeve! Ne boj se, neću dozvoliti da padneš! Ja sam s tobom. Moja je volja da budeš žensko!“ To je govorio glas koji bi čula kad bi joj bilo najteže, tvrdi Elena. Ljude ne deli po nacionalnom ili verskom ključu. Kaže kako je detaljno izučila nekoliko prevoda svih svetih knjiga abrahamskih religija i da nigde nije našla da je zabranjeno promeniti pol. „Ja sam vernik, ali mene ne interesuje nijedna verska zajednica. Interesuje me karakter i kakav je ko čovek“.

No, uprkos duhovnoj snazi, materijalnih izazova je mnogo. Zanimljivo, u zavisnosti od teme o kojoj govori, bira muški ili ženski rod prvog lica jednine. Muški rodni identitet bira uglavnom kada govori o svojoj ulozi muža i oca. Glava tročlane porodice kaže da je najveći izazov preživeti „od prvog do prvog“ u mesecu uz minimalnu penziju u Federaciji Bosne i Hercegovine.

„Zna se desiti da od 20. u mesecu doslovno ostanemo bez hrane. Znao sam da dam sinu dve marke, da ima, da popije kafu s prijateljima u gradu, a da sutra nemam za hleb! Teško je gledati svoje dete da nema“.

Najvažnije je priznati

Telo koje želi nije besplatno. I pre operacije koju će, kaže, da plati oko hiljadu evra, snalazi se da kupi potrebne hormone – estrofem, za lečenje simptoma nedostatka estrogena kod žena ili blokatore, za redukciju maljavosti i sličnih obeležja muškog pola. Izazov je sve to pokriti sa 326,17 konvertibilnih maraka, koliko prema podacima Federalnog zavoda za penzijsko i invalidsko osiguranje, iznosi minimalna penzija u Federaciji BiH. Elena tvrdi da u Beogradu, gde ide na preglede, neretko spava u parkovima i na železničkim stanicama. Njeni prijatelji iz Sarajevskog otvorenog centra, sakupili su u novembru novac i tako joj pomogli da kupi potrebnu hormonsku terapiju.

- pročitajte još: „Pa vidiš, to su samo ljudi“

Penziner/ka iz Sarajeva nada se da će se u avgustu naredne godine oprostiti od tela odstranjivanjem muškog polnog organa. Od tela u kojem joj je tesno. „Moj šezdesetogodišnji san će se ispuniti. To je šezdeset godina patnje i čekanja, koje nikome ne bih poželela. To je ropstvo.“ U iščekivanju željenog tela, piše knjigu. Svim transrodnim osobama savetuje iskrenost. „Morate priznati partnerima da ste transrodna osoba. Transseksualci su najveće zlo za nas transrodne žene“, kaže Elena. Knjiga koju piše namenjena je svima, a posebno osobama koje sebe prepoznaju u Eleni – transrodnoj penzionerki sarajevskog naselja Dobrinja.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android