Mada postaje sve uobičajenije da se na gradilištima, u prodavnicama, ugostiteljskim objektima ili na biciklima i motociklima kao dostavljači hrane – i to ne samo u Zagrebu, već i u drugim većim gradovima – vide ljudi za koje je na prvi pogled jasno da su strani radnici, o tom fenomenu se u Hrvatskoj intenzivno piše tek od ovog leta.

Krajem avgusta, u sred turističke sezone, ničim izazvan brutalni napad trojce mladića na jednog Indijca u centru Zagreba naveo je i ministra unutrašnjih poslova Davora Božinovića da se oglasi u javnosti oštrom osudom i porukom da „nikakvo nasilje neće biti tolerisano“. On je pozvao građane da se „odupru netrpeljivosti i predrasudama“, te da „prijave svaku sumnju na zločin iz mržnje“. Apelovao je i na „izgradnju društva baziranog na solidarnosti, poštovanju i ljubavi prema bližnjima“.

To premlaćivanje stranog radnika, koji je postao žrtva samo zato što na prvi pogled izgleda drugačije od domaćeg, većinskog stanovništva, nije izolovan slučaj. Statistike Ministarstva unutrašnjih poslova pokazuju da stalno raste broja krivičnih dela prema stranim radnicima u Hrvatskoj. Dok je 2022. zabeleženo 228 takvih slučajeva, godinu dana kasnije taj broj je bio gotovo pet puta viši – 1.150. A prema navodima MUP-a, osetna tendencija rasta zabeležena je i u prvih sedam meseci ove godine u poređenju s istim periodom prošle.

Nasilje već dugo prisutno

Luciju Mulalić iz zagrebačkog Centra za mirovne studije, nevladine organizacije koja već godinama izbeglicama u Hrvatskoj pruža besplatnu pravnu pomoć, takav razvoj situacije ne iznenađuje. „Nasilja prema strancima bilo je i ranije, već godinama, pre svega prema izbeglicama na granicama. Sada su žrtve češće strani radnici, jednostavno zato jer ih je više i vidljiviji su. Ali u osnovi je to ista vrsta nasilja, samo se sada menja fokus“, kaže Mulalić u razgovoru za DW.

Utoliko su aktuelni slučajevi samo nastavak prakse koja se već dugo upražnjava „i to od strane državnih institucija, policije“ smatra ona. Tu, uverena je, leži i važan razlog za ovo sadašnje nasilje: „Generalno postoji nezainteresovanost ili čak odobravanje političkog vrha u vezi nasilja prema onima koji su označeni kao Drugi. Nasilje prema strancima je u slučaju izbeglica već normalizovano, pa se to sada preliva na strane radnike. U javnosti se ne vidi osuđivanje toga od strane politike, a ima i huškanja od strane političkih stranaka.“

Hrvatskoj su potrebni strani radnici

Istovremeno je Hrvatska upućena na priliv radne snage iz inostranstva. Procenjuje se da je od pristupanja zemlje Evropskoj uniji pre 11 godina Hrvatsku napustilo oko 400.000 ljudi u potrazi za poslom, najviše u Austriju, Nemačku i Irsku. Mnoge privredne grane, pre svega građevinarstvo, turizam i industrija, bez stranih radnika ne bi uopšte mogle normalno da funkcionišu.

Dok je 2021. bilo izdato više od 80.000 radnih dozvola za strane radnike, taj broj se prošle godine popeo na nešto više od 174.000, dok se procenjuje da bi ove godine to moglo da bude i 200.000. S obzirom na oko milion i 600.000 zaposlenih u Hrvatskoj, to čini 12,5 odsto aktivne radne snage.

Najveći broj izdatih dozvola pritom se odnosi na radnike s područja nekadašnje Jugoslavije. Od oko 159.000 dozvola izdatih do kraja septembra ove godine, na građane Bosne i Hercegovine otpada 30.000, iz Srbije 24.000, Severne Makedonije 12.000 i sa Kosova više od 6.000.

Ali, tek nešto manji je ukupan broj dozvola izdatih radnicima iz Nepala, Indije, Filipina, Bangladeša, Uzbekistana i Egipta.

Ranjiva grupa

Mada strani radnici u Hrvatskoj formalno imaju slična prava kao i domaći, u stvarnosti su često diskriminisani. Njihov pravni status veoma je nesiguran: dozvola boravka vezana im je ne samo uz dozvolu za rad, već i za zapošljavanje kod nekog određenog poslodavca. Dozvole se izdaju na godinu dana, a potom moraju da se obnavljaju. Ukoliko izgube posao, imaju 14 dana vremena da pronađu novi – ili gube dozvolu boravka. To širom otvara vrata za diskriminaciju.

„Ljudi ne žele da se žale oko radničkih prava, recimo kada im kasne plate, kada im se ne plaćaju prekovremeni sati ili ih na poslu diskriminišu, jer se boje da će izgubiti posao, a onda i boravak“, kaže Mulalić. „Ljudi su uplašeni zbog ranjivosti statusa.“

Strah od uticaja na kulturni identitet

S obzirom na to da se većim delom radi o nekvalifikovanim ili nisko kvalifikovanim radnicima, oni se u hrvatskoj javnosti uglavnom ne percipiraju kao osobe koje ekonomski ugrožavaju domaće stanovništvo, već se na njih gleda pre svega u kontekstu percipiranog uticaja na kulturu i identitet, kao i na bezbednost, objašnjava za DW Vedrana Baričević, docentkinja zagrebačkog Fakulteta političkih nauka i istraživačica Centra za istraživanje državljanstva, etničnosti i migracija pri Fakultetu.

„Postojeća istraživanja pokazuju da onaj deo javnosti koji imigraciju percipira kao problem, preferira osobe koje dolaze iz zemalja i kultura koje smatraju kulturološki srodnim. Zato su osobe iz hrvatskog susedstva, recimo Bosne i Hercegovine ili Srbije, bolje prihvaćene od osoba koje dolaze iz kultura koje se smatraju dalekim ili stranim“, navodi Baričević. Naročito se „muslimani, posebno oni izvan našeg susedstva, smatraju retrogradnim i potencijalno opasnim.“

Kada se radi o ljudima iz Nepala, Indije ili Filipina, postoji skepsa „po pitanju moguće integracije tih osoba u društvo, odnosno po pitanju mogućnosti njihovog prilagođavanja ovoj kulturi“.

Potrebni programi integracije

Da bi se to pospešilo, bila bi potrebna smislena i sistematska politika integracije onih stranaca koji nameravaju da ostanu u zemlji, ali toga u Hrvatskoj nema, napominje Mulalić. Ključni faktor integracije je poznavanje jezika. Javno finansirani programi učenja jezika i integracije dostupni su, prema zakonu, samo priznatim izbeglicama, ali u stvarnosti ni oni ne funkcionišu.

Hrvatska je po pitanju azila učinila ono što mora zbog evropskog zakonodavnog okvira, a po pitanju rada ponaša se kao što su to činile imigracijske zemlje pre nego što je integracija postala top-tema, kaže Vedrana Baričević. „O samim stranim radnicima kao ljudima se veoma malo razmišlja – to pokazuje i termin ’uvoz stranog radnika’.“

Na kraju to dovodi do zatvaranja stranih radnika, pre svega iz azijskih zemalja, u svoje zajednice, jer je to jedino što znaju. Malo je kontakata s domicilnim stanovništvom, ljudi se boje odbijanja.

Stoga bi, naglašava Lucija Mulalić, trebalo učiti iz iskustva Hrvata koji su sedamdesetih godina prošlog veka i kasnije išli u Nemačku. „Nemačka se ponašala kao da su ljudi došli privremeno i nije razmišljala o punom uključenju u društvo. Tako sada postupa i Hrvatska. Mi nastavljamo politike iz kojih bi trebali da učimo kako ne treba raditi“, upozorava aktivistkinja iz Centra za mirovne studije.