Nemačka i njena železnica – to je priča za sebe. Za one starije, to su bili modeli železnica: postaviti lokomotivu na šine, odrediti skretnice i sopstvenom rukom upravljati vozove kroz svet Liliputanaca – tako se u svakom muškarcu odmah budi dete koje konačno može čitav svet da formira po sopstvenim pravilima.

Strast za svet vozovima u minijaturnom obliku bila je suština posleratnih generacija nemačkih muškaraca. Za mališane su tu bili i junaci iz sveta železnice, kako u dečijim pričama i slikovnicama, tako i u prvim dečijim televizijskim emisijama. Ukratko: besprekorni železnički saobraćaj za nas Nemce spada, da tako kažemo, u naše osnovno područje delovanja.

Nemačka železnica je pouzdana

Ima razloga da se i danas sećamo pojma tačnost vozova, iako je ta tačnost već odavno legenda. Železnica je bila pouzdana, i sa svim onim državnim službenicima u uniformama koji su obavljali dužnosti konduktera i staničnih čuvara, nosila je u sebi nešto autoritativno.

Lenjin je navodno rekao o Nemcima: čak ni revolucionari neće se usuditi da okupiraju železničku stanicu ako pre toga uredno ne ponište peronsku kartu. Razumeti Nemačku znači i razumeti odnos Nemaca prema njihovoj železnici. I zato ovaj štrajk, a on je povrh svega i najduži u istoriji nemačkih železnica, predstavlja pravo vanredno stanje. Ukratko, to je – ispadanje iz koloseka.

To je takvo „ispadanje“, za koje Nemci gotovo da nemaju nikakvog razumevanja. I to nije nikakvo čudo, jer se u aktualnom sporu između poslodavca – Nemačkih željeznica i sindikata mašinovođa GDL odavno ne radi o platama ili uslovima rada. Nemci, osetljivi na socijalna pitanja, tu bi još i bili solidarni.

Ne, tu se jedino radi o borbi za moć između različitih sindikata. Brojčano mali sindikat nemačkih mašinovođa (Gewerkschaft Deutscher Lokomotivführer – GDL), koji ima samo 34.000 članova, želi da proširi svoj uticaj i počne da zastupa i druge grupe zaposlenih. On pri tom uzima kao taoca čitavo nemačko društvo i njene firme koje zavise od pouzdane isporuke robe i sirovina. To ljuti, pogotovo zato što se događa već šesti put za samo nekoliko meseci.

Nemačka kao „zona bez štrajka“

S druge strane, šta to uopšte znači „najduži štrajk u istoriji Nemačkih železnica“? Pa tu se radi o četiri dana! Svo to uzbuđenje na društvenim mrežama na internetu i po naslovnim stranama novina gde se govori o „haosu“ i „blokiranoj Nemačkoj“ jedino se može mogu objasniti činjenicom da su štrajkovi u ovoj zemlji retki kao sneg usred leta. Nemačka je pojam zemlje „siromašne“ štrajkovima. U Evropi divlja borba za radnička prava, pre svega u Grčkoj, Italiji, Francuskoj, Španiji, i to naročito posle globalne finansijske krize 2008. U Engleskoj i Velikoj Britaniji su tokom čitavih sedamdesetih godina prošlog veka neprestano trajale radničke borbe.

Nemačka je pak školski primer socijalne ravnoteže. Kompromis se uglavnom postiže čak i pre nego što sindikat može da se odluči za štrajk kao poslednje sredstvo. U tim okolnostima govoriti da nas je štrajk mašinovođa „doveo na ivicu haosa“ jednostavno rečeno je – paranoja. Čak i u ovoj radničkoj borbi pravila su jasna: pravovremena najava prekida rada i obezbeđivanje minimalnog funkcionisanja reda vožnje. Čak i ako sad većina vozova stoji na sporednim kolosecima, sve to bi trebalo sagledati u pravim razmerama: istina je da četiri dana bez železničkog saobraćaja ljute, ali to nije tragedija. Onaj ko hitno negde mora da otputuje, taj u zemlji sa oko 80 miliona stanovnika i sa gotovo 44 miliona registrovanih automobila svakako može da pronađe nekakvu alternativu.

Sindikat kao pojam neprijatelja

Aktuelni spor Nemačkih železnica i sindikata mašinovođa će biti razrešen, baš kao što su rešeni i svi pre njega. Prva varijanta: u jednom trenutku će za Železnicu postati preveliki gubici koji se stvaraju zbog štrajka i popustiće pred zahtevima. Druga varijanta: sindikat će popustiti jer će njihova kasa solidarnosti ostati prazna ili zato što će izgubiti svaku podršku javnosti.

Ostaje pitanje šta će se od toga prvo dogoditi. U ovom trenutku više izgleda ima varijantu dva, jer podrška javnosti praktično uopšte više ne postoji. Vođa sindikata, Klaus Vezelski već je postao najomraženija figura u čitavoj Nemačkoj. Svojevrsna ironija je to što se sve događa tačno na 25. godišnjicu pada Berlinskog zida, a Vezelski dolazi iz istočne, socijalističke Nemačke. Da li on može da izdrži toliko nemačkog jedinstva?