U jesen 2024. Rusija je pokrenula masovne vazdušne napade na Ukrajinu, gađajući njen energetski sistem i izazivajući strah za bezbednost nuklearnih elektrana. Nekoliko reaktora je isključeno iz mreže. Jedan je potpuno ugašen.

„Ne samo da smo bili uplašeni", kaže Šon Berni, prisećajući se te noći. „Bili smo prestravljeni."

Za Bernija, stručnjaka za nuklearnu energiju iz Grinpisa, sa dugogodišnjim iskustvom rada na nekim od najradioaktivnijih mesta na svetu, opasnost je bila u onome što je moglo da usledi.

Nuklearne elektrane zavise od stalnog spoljnog napajanja kako bi radili sistemi za hlađenje reaktorskog jezgra i istrošenog goriva. Ako mreža popusti i elektrane se isključe, prelazi se na dizel‑generatore. U najgorem slučaju, ukoliko se ne mogu ponovo priključiti, sistemi za hlađenje otkazuju i reaktori se pregrevaju.

Ukrajina zna šta to znači: 26. aprila 1986. reaktor u nuklearnoj elektrani u Černobilju je eksplodirao, primoravši na evakuaciju stotine hiljada ljudi i kontaminirajući velike delove Evrope.

„Černobilj je deo našeg kolektivnog sećanja. Svako ima porodične ili lokalne priče o tome", kaže Lena Kondratjuk, dvadesetpetogodišnjakinja iz Rivnea, na zapadu Ukrajine. „A sada, tokom rata, to značenje je postalo još stvarnije."

Sistem pod pritiskom

Najgori scenario se nije dogodio. Ali pretnja ostaje, dok Rusija nastavlja da gađa energetsku infrastrukturu.

Više od polovine ukrajinskih kapaciteta za proizvodnju električne energije oštećeno je ili uništeno. Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) opisala je situaciju kao „najveću pretnju nuklearnoj bezbednosti na svetu".

Pošto su velike, centralizovane elektrane – nuklearne, termo ili gasne – koje proizvode ogromne količine energije na jednom mestu lake mete, decentralizacija postaje privlačna opcija.

To podrazumeva i veće oslanjanje na obnovljive izvore energije, koji su teže mete, jeftiniji za popravku i brži za instalaciju.

Kris Ajlet, stručnjak za energetiku iz britanskog instituta Četam haus, kaže da jedna raketa može da uništi termoelektranu snage 250 megavata, dok bi za istu snagu proizvedenu u vetroelektranama bilo potrebno čak 40 projektila. Solarni parkovi su, takođe, otporniji.

„Ako dođe do oštećenja, ne mora sve da se isključi – paneli se mogu jednostavno zameniti", kaže Ajlet.

Upravo to je podsticaj za ukrajinske energetske kompanije i nevladine organizacije da promovišu obnovljive izvore energije. Solarni paneli na krovovima sada snabdevaju bolnice, škole i javne zgrade.

Tokom 2025. godine instalirani su kapaciteti dovoljni za snabdevanje više od milion domaćinstava – sve to, dok rat traje.

Obnovljiva energija kao sredstvo opstanka

Lena Kondratjuk pridružila se organizaciji Ekoklub kao volonterka sa 18 godina, a 2020. počela je da radi kao analitičarka za obnovljive izvore energije. Nakon ruske invazije, organizacija je pokrenula kampanju „Solar Aid for Ukraine", pošto su nestanci struje postali svakodnevica.

Kao i mnogi Ukrajinci, naučila je da se prilagodi. Posao je vodi širom zemlje, uključujući i Mikolajiv, oko 60 kilometara od linije fronta. Kada je tamo prvi put došla, grad je bio pod granatiranjem i snabdevao se energijom preko dizel‑generatora.

Uprkos rizicima, Kondratjuk je pomogla u instaliranju skoro 90 solarnih sistema. U mestima poput Mikolajiva oni nisu samo izvor zelene energije – već i spasa.

„Obnovljiva energija u Ukrajini nije pitanje klime i održivosti; ovde se radi o preživljavanju", kaže Kondratjuk. „Radi se o pristupu osnovnim potrebama."

Ovi sistemi omogućavaju rad vodovoda tokom nestanaka struje, bolnicama da funkcionišu, a deci da pune telefone i ostanu u kontaktu sa roditeljima.

U jednom projektu solarni paneli postavljeni su u domu za žene sa mentalnim i neurološkim oboljenjima. Pre toga je osoblje ustajalo u četiri ujutru kako bi pripremilo obroke pre nestanka struje, ali su štićenice često ostajale bez toplog obroka.

„Posle toga su bile srećne jer su imale sve što im je potrebno", kaže ona.

Prioritet za Ukrajince je da snabdevanje strujom ne bude prekinuto. Nuklearna energija je ključna za to i bez nje bi stanje bilo znatno gore, imajući u vidu razaranje kapaciteta zasnovanih na fosilnim gorivima tokom rata.

Šta drugi mogu da nauče od Ukrajine

Kris Ajlet istražuje šta druge evropske zemlje mogu da nauče iz ukrajinskog iskustva upravljanja energetskom mrežom pod stalnim napadima.

„Prošli su kroz strašno iskustvo i još uvek ga prolaze, ali su pokazali neverovatnu sposobnost brze obnove. To nam je otkrilo šta je ranjivo i o čemu moramo da razmišljamo", kaže on.

Glavna lekcija je geografska raspodela infrastrukture – bez obzira na izvor energije. Važna je i diverzifikacija, veći udeo obnovljivih izvora i skladištenje energije, kao i stvaranje zaliha ključnih komponenti i njihova standardizacija, kako bi se sistem obnavljao za nekoliko sedmica, a ne meseci.

Ajlet dodaje da su rat i sukobi u Ormuskom moreuzu dodatno naglasili potrebu za bržom dekarbonizacijom i razvojem obnovljivih izvora u Evropi, koja oskudeva fosilnim gorivima, kao i za smanjenjem emisija gasova sa efektom staklene bašte.

Kada je reč o budućnosti nuklearne energije, Ajlet smatra da u zemljama poput Francuske nema razloga da se ona napusti. „Na kraju, cilj je da se izgradi što više niskougljeničnih izvora energije i da sistem bude što bezbedniji."

Kondratjuk kaže da joj je drago što je rođena dugo nakon Černobilja – iako danas živi drugu vrstu katastrofe. I dalje veruje u budućnost:

„Želim da nastavim da pomažem svojoj zemlji i da radim u Ekoklubu. Mislim da će posla biti još više nakon rata, jer moramo da obnovimo zemlju – i učinimo je zelenijom i boljom."