Na video-snimcima uvek iste scene: iranski studenti u kampusu univerziteta jedu zajedno, često van menze. Neki od tih kampusa su zatvoreni, nakon što su studenti srušili pregrade postavljene da razdvoje muškarce od žena. Ti video-snimci pokazuju da ne samo da se protestuje, već i da se iskazuje solidarnost. Na mnogim snimcima demonstranti s plakatima u rukama podsećaju na svoje uhapšene kolege. Prema izveštajima medija, uhapšeno je do tri stotine studenata.

Demonstranti se očigledno ne daju zastrašiti žestokim akcijama snaga bezbednosti. „Student može da umre, ali neće prihvatiti poniženje“, uzvikivali su demonstranti na Univerzitetu Šahid-Hamran u jugozapadnoj provinciji Kuzestan. To se vidi na video-snimku čiju autentičnost je potvrdio AFP, a koji je objavio opozicioni medij 1500tasvir.

Solidarnost sa učenicama

Studenti pokazuju i svoju solidarnost sa mlađom generacijom, sa učenicama koje su takođe aktivne u protestima i koje takođe za to plaćaju cenu. Tako su prošlog ponedeljka, prema rečima aktivista, pretučene učenice u Strukovnoj školi za devojčice Šahid Sadr u Teheranu. „Učenice Srednje škole Sadr u Teheranu napadnute su, pretresane i pretučene“, prenosi 1500tasvir.

Glasine da je jedna učenica u tim sukobima izgubila život, iransko Ministarstvo obrazovanja odlučno je demantovalo. „Smrt učenice u tom sukobu odlučno negiramo“, rekao je portparol ministarstva, a prenosi iranska novinska agencija ISNA.

Nepoverenje u Homeinija

Od početka Islamske revolucije 1979. godine, studenti su bili izloženi pritiscima. Tokom svrgavanja šaha su međutim delovi studentske zajednice, oni koji su bili motivisani islamizmom ili socijalizmom, u početku podržavali revolucionarnog vođu Homeinija, na kojem su se temeljile njihove nade. No, čim je uspostavljen novi režim, dve strane su se udaljile. Studenti su shvatili da su režimske snage kidnapovale ili ubijale nepoželjne pripadnike studentske zajednice. Obe strane su se držale na distanci – toliko izraženoj, da je Revolucionarni savet u junu 1980. zatvorio sve univerzitete u zemlji.

Ta odluka bila je u skladu s nepoverenjem koje je Homeini imao u studente i profesore. „Mi se ne bojimo vojnih napada, bojimo se kolonijalnih univerziteta“, govorio je Homeini u to vreme. A u to vreme, režim je na univerzitete gledao kao na stecište tzv. „narodnih mudžahedina“, koji su tada bili glavni izvori otpora režimu. Homeinijeve pristalice „iz biblioteka su izbacile hiljade knjiga s ’antiislamskim tendencijama’, prisilno oterale hiljade nastavnika i profesora iz obrazovnih ustanova kao ’lakeje zapadne ideologije’“, piše publicista Gerhard Švajcer u svojoj knjizi „Razumeti Iran“. Vodeći univerziteti godinama su bili zatvoreni.

Posledice takvog Homeinijevog poziva bile su ogromne, kaže politikolog i prognanik iz Irana Mehdi Džafari Gorzini u intervjuu za DW. „Na hiljade studenata prisilno je izbačeno sa fakulteta. Neki su pobegli u inostranstvo, drugi su uhapšeni, a neki i pogubljeni. Homeinijev cilj je bio svojevrsno ’čišćenje’ univerziteta. Suštinski, to nije bilo ništa drugo do kulturna revolucija.“

Akademska rekonstrukcija

Nakon ponovnog otvaranja, univerzitetski pejsaž konsekventno se širio i modernizovao, što je dovelo do toga da, prema studiji Nemačke službe za akademsku razmjenu (DAAD), danas u Iranu ima 4,07 miliona studenata. Modernizacija se ogleda i u rodnoj ravnopravnosti: danas više od 50 odsto studenata su - žene. Pri tom, svi studenti mogu da računaju na sistem koji se fokusira na osiguranje i unapređenje akademskog kvaliteta, navodi DAAD. Takvom razvoju doprineli su i mnogi iranski naučnici koji su se školovali u drugim, pre svega zapadnim zemljama.

S pojavom liberalnih ideja, univerziteti su ponovo postali centri opozicije. To je postalo očigledno u julu 1999. godine. Tada je režim odlučio da ugasi reformski orijentisan list „Salam“. Studenti sa Univerziteta u Teheranu tada su izašli na ulice. Snage bezbednosti potom su pretresle studentske domove u kampusu, ubivši najmanje jednog i ranivši na stotine studenata. Protesti su se ubrzo pretvorili u širi pokret koji je zahtevao odgovornost režima. Sećanje na brutalnost policije u to vreme živo je i danas u studentskom miljeu, kaže Džafari Gorzini.

Studenti i danas mogu da računaju na liberalni duh mnogih profesora. Krajem septembra, oko 70 profesora sa Univerziteta u Teheranu u listu „Etemad“ objavilo je otvoreno pismo vladi. U njemu su sasvim jasno opisali političke i ekonomske probleme zemlje, a tražili su i oslobađanje svih uhapšenih demonstranata. U danima koji su usledili, slična pisma pojavila su se i na drugim univerzitetima u zemlji. Tako se istovremeno dodatno proširio već postojeći jaz među univerzitetima: čije čelne pozicije zauzimaju ljudi od poverenja režima.

Pored dobrog obrazovanja, studentkinje i studenti su, zahvaljujući i novim medijima, veoma dobro upoznati sa svetom, kaže Džafari Gorzini. „Najkasnije od ranih 2000-ih, mnogi mladi ljudi, među njima i studenti, imaju svoju veb-stranicu ili blog, i u kontaktu su sa ljudima u inostranstvu. To im je pokazalo kako izgleda život van granica Irana, koliko je različit od onog koji promoviše režim.“

Kralj strpljenja

Ljudi u Iranu su u više navrata pokušavali da smene režim, kaže Džafari Gorzini. „To im do sada nije uspelo, kao ni pokušaj pokretanja reformi. To je razumela i najmlađa generacija.“

Roditelji su im, kaže, preneli svoja iskustva o neuspelim pokušajima reformi, demonstracijama i velikim protestima. „Ovoj generaciji je jasno da je sve do sada bilo uzalud, da se sa mulama ne može voditi dijalog. Odatle potiče radikalizam kojeg smo trenutno svedoci.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.